Реис-ул-улема Исламске заједнице у Босни и Херцеговини

Реис-ул-улема (тур. reîsü'l-ulema од арап. رئيس العلماء — „стајешина вјерских учењака”) титула је поглавара и врховног муфтије Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (ИЗБиХ). У одсуству и спријечености мијења га замјеник.^[1]

Исламска заједница Мађарске у више наврата је позвала реис-ул-улему да постане поглавар муслимана у Мађарској.^[2] Исламска заједница у Црној Гори је мешихат (покрајинско старјешинство) на челу са реисом и иако није у јединству са ИЗБиХ, која има звање ријасета (врховно старјешинство), ИЗЦГ признаје реис-ул-улему као највише ауторитета муслимана на Балкану.^[3]

Тренутни реис-ул-улема је ефендија Хусеин Кавазовић.^[4]

Звање реис-ул-улеме јавља се први пут 1881. у молби муслиманских првака аустроугарским властима којом траже да имају свог поглавара који ће руководити вјерским пословима. Годину дана касније, Аустроугарска је удовољила овој молби и образован је меџлис-и улема (савјет улеме), сачињен од четири улеме (учењака) и реис-ул-улеме као предсједника. Тим чином успостављено је духовно вођство муслимана у БиХ одвојене од Истанбула (мешихат).^[5]

Друга могућност служби реис-ул-улеме могао је бити велики муфтија или главни муфтија, назив за вјерског вођу код осталих муслиманских заједница на Балкану. Као свих ових заједница након протјеривања Османског царства с Балкана успостављају се вјерске организације на челу са муфтијом. У већини балканских земаља са муслиманским мањинама (Бугарска, Грчка, Румунија и Србија) након балканских ратова, уговорима о миру било је предвиђено оснивање вјерских администрација муслимана на челу са великим или главним муфтијама.^[5]

Једнообразност ових рјешења је посљедица уговора између Османског царства и балканских држава, па су праћени истовјетни институционални обрасци. Међутим, муслимани у БиХ су под притиском аустроугарских власти изградили посебан систем вјерске администрације и због тога су била могућа рјешења која немају паралелу међу осталим муслиманским заједницама на Балкану.^[5]

До Аустроугарског освајања Босне 1878. највиши вјерски великодостојници били су муфтије, које су у османској јерархији улеме имали ранг покрајинских муфтија. Постављао их је шејх-ул-ислам, који је издавао меншуру, посебан документ о именовању. ИЗБиХ је инсистирала да реис-ул-улема добије писмо о именовању од шејх-ул-ислама све до 1924, када је функција шејха укинута заједно са османски калифатом [п].^[5]

Аустроугарска, као нова сила која је влада Босном, била је заинтересована за питање избора реис-ул-улеме. Аутономни штатут из 1909. донио је рјешење које је одржавало извјесну подјелу на избор реис-ул-улеме између Муслимана, Аустроугарске и шејх-ул-ислама. Према штатуту, изборно тијело је предлагало три кандидата за упражњено мјесто реис-ул-улеме, од којих је аустроугарски монарх бирао једног и именовао га на ту дужност. Након тога, изборна курија се обраћала молбом шејх-ул-исламу да именованом реис-ул-улеми изда меншуру. Молба је упућивана дипломатским путем. Иста или слична процедура предвиђена је касније и за поглаваре муслиманских заједница у осталим балканским државама послије балканских ратова.^[5]

Проблеми су настали по укидању калифата у Турској 1924. године. Исламска заједница у Краљевини Југославији 1930. проналази ново рјешење за извор легалитета реис-ул-улеме. Устав ИЗ у Краљевини Југославији од 9. јула 1930. прописао је да посебно тијело сачињено од националних муслиманских великодостојника изда писмо о именовању новоизабраног реис-ул-улеме „све док се не успостави правоваљани калифат”, који до данас није успостављен.^[5]

Пракса издавања писма потврде поглавару Исламске заједнице у БиХ након укидања калифата јединствена је међу балканским муслиманима. Друге заједнице муслимана, и када су имале општеприхваћене вјерске вође, нису настајале да им осигурају шеријатску легитимацију.^[5]

Када је у питању избор реис-ул-улеме, по Уставу ИЗБиХ из 2014, кандидати морају посједовати средње и високо исламско образовање, у ИЗ морају обављати дужности најмање петнаест година и морају стећи општи угледи повјерење вјерника ИЗ. Кандидат не може бити млађи од четрдесет година.^[1] Изборно тијело броји 350—400 чланова, а чине га чланови Сабора, Ријасета, главни имами, муфтије, руководиоци свих установа ИЗБиХ. Бира се тајним гласањем, а након избора реис-ул-улеме Сабора именује Одбор за предају меншуре реис-ул-улеми. Приликом преузимања меншуре, реис-ул-улема полаже заклетву у Гази Хусрев-беговој џамији у Сарајеву и тим чином службеном ступа на дужност.^[6]