Ремисије шећерне болестиРемисије шећерне болести је консензусом усвојен нови термин који за разлику од разлику од других, попут „реверзије”, „решења” или „излечења”, користи како би се описао феномен продужене нормогликемије без употребе лекова за снижавање глукозе код особе којој је претходно дијагностикован дијабетес типа 2.[1] Овај термин је консензусом дефинисао тим међународних стручњака из Организације за дијабетес УК, Америчко удружење за дијабетес и Европско удружење за проучавање дијабетеса.[2] Консензусом усвојена дефиниција ових организација гласи: ремисија шећерне болести код особа са шећерном болести типа 2 значи да су нивои шећера у крви (такође познат као ниво глукозе у крви) испод опсега за шећерну болест ( односно ако је ХбА1ц — као мера дуготрајног нивоа глукозе у крви — испод 48 ммол/мол или 6,5% најмање шест месеци, тако да ове особе немају потребу за узимањем било каквих лекова за шећерну болест.[2] Ремисија шећерне болести је сасвим нова идеја. Потребно је спровести још много истраживања пре него што ову методу у потпуности разумемо. Немамо довољно доказа да је ремисија трајна, и у многим случајевима се шећерном болест може вратити, због чега је важно да пацијент наставите са прегледима шећерне болести и док је у она у ремисији. Такође неће сви пацијенти са шећерном болести типа 2 желети да траже ремисију, али сви са шећерном болести типа 2, посебно они са недавном дијагнозом, треба да знају довољно о ремисији да би могли да донесу одлуку на основу поузданих информација.[1][3] Онима који желе да постигну ремисију треба понудити одговарајућу подршку, укључујући приступ дијететичару, како би схватили да се ремисија не може гарантовати - али да ће, чак и ако се не постигне, губитак тежине и промене начина живота од овог поступка имати здравствене користи.[3][1] Опште информацијеДијабетес типа 2 је велика епидемија јавног здравља;[4] стопа шећерне болести типа 2 наставља да расте на глобалном нивоу, а лични и финансијски трошкови болести су огромни.[5] Студије које покушавају да покажу изводљивост смањења глукозе у крви до тачке када критеријуми за дијагнозу шећерне болести типа 2 више нису испуњени, користиле су широк спектар номенклатура, укључујући „лечење“,[6] „ремисију“,[6] „преокрет“,[4] резолуција,[4] и ублажавање.[7] Прагови глукозе који се користе за дефинисање овог стања варирају између различитих земаља и организација,[6][8] што може да изазове конфузију и несигурност да ли су људи са шећерном болести типа 2 постигли довољно низак ниво глукозе који траје довољно дуго да би се квалификују као особе „у ремисији“. Систематски преглед података који је обухвати извешзај 2020 идентификовао је 96 јединствених дефиниција ремисије дијабетеса које се користе од 2009. године, додатно наглашавајући потребу за јасноћом.[9] У 2009. години, консензус група стручњака из Америчка асоцијација за шећерну болест (АДА) је дефинисала ремисију шећерне болести на следећи начин (с тим што пацијент више не узима лекове за снижавање глукозе у свим случајевима):[6]
Изјава о ставу Друштво за шећерну болест у примарној здравственој заштите/Асоцијације британских клиничких дијабетолога о ремисији за 2019. укључивала је следећа три критеријума:[8]
Заједничка изјава о ставу Друштва за примарну негу особа са шећерном болести (ПЦДС) и Удружења британских клиничких дијабетолога (АБЦД) описује ремисију шећерне болести као остварив исход код људи са шећерном болести типа 2 и наглашава централну улогу губитка тежине и потребу за сталном подршком за одржавање ремисије.[8] Студија о клиничком испитивању са ремисијом шећерне болести (ДиРЕЦТ) настојала је да разјасни губитак тежине потребан за постизање ремисије шећерне болести типа 2, предлажући циљ губитка тежине од 15 кг.[10] Међутим, ремисија дијабетеса није прецизиран циљ у тренутним клиничким смерницама и алгоритмима управљања, што може одражавати недостатак консензуса о договореној дефиницији. Консензус извештај 2021: дефиниција и тумачење ремисије код шећерне болести типа 2,[3] упоређује резиме и закључке дискусија између међународне, мултидисциплинарне групе, укључујући представнике Америчког удружења за дијабетес, Европског удружења за проучавање шећерне болести, Удружење ендокринолога, Самита за лечење шећерне болести и онколога. Аутори наглашавају да је извештај заснован на мишљењу стручњака и да је осмишљен да предложи дефиниције и начине за процену гликемије који олакшавају прикупљање и анализу података који би у будућности могли довести до клиничког упутства.[3] Није намера да се утврде смернице за лечење, да се препоручи када треба следити ремисија или да се фаворизује било која специфична интервенција за постизање ремисије.[3] Нова консензусна дефиниција ремисијеИзвештај о консензусу слаже се са претходним упутствима да је „ремисија“ – реч која се обично користи у лечењу рака – одговарајући термин, а не „лечење“, „разлучивање“ или „преокрет“, јер побољшање можда неће бити трајно и стално потребно је праћење и подршка да би се смањио ризик од рецидива.[3] Према консензусном извештају, препоручена дефиниција ремисије је сада:[3]
Посебно, ова дефиниција ремисије захтева да ХбА 1ц буде мањи од 48 ммол/л у краћем трајању од 6 месеци.[3][8] Према томе, може бити случај да ће више људи који тренутно живе са дијабетесом сада испуњавати дефиницију, и може бити кодирани у складу са тим. ЗначајПостављање дијагнозе шећерне болести типа 2 може имати значајан утицај на ментално здравље оболеле особе, а сазнање да је ремисија шећерне болести постигнута самоуправљањем може имати позитиван ефекат. [1] Чак и ако се ремисија не постигне, промена начина живота и постизање значајног губитка тежине могу имати повољан ефекат на расположење, физичку функцију и друге (пратеће) хроничне болести. Бенефити ће се стога акумулирати код већине људи који живе са шећерном болести типа 2.[1] Када се не препоручује ремисијаКод оних са високим вредностима ХбА 1ц потребан је опрез јер брзо снижавање њиховог ХбА 1ц, било да се изазове ремисија или побољшана контрола гликемије, може довести до погоршања микроваскуларних компликација, укључујући дијабетичку ретинопатију.[3] Из тог разлога, лекари упозоравају на покушаје да се постигне брзо смањење ХбА 1ц код људи са променама на мрежњачи изван микроанеуризме (више од позадинске ретинопатије),[3] и у том смислу треба организовати скрининг мрежњаче ако дође до наглог смањења ХбА 1ц код познате ретинопатије.[3] Људи који се лече инхибиторима натријум-глукозе котранспортер-2 (СГЛТ-2) не би требало да се придржавају кетогене дијете са веома ниским садржајем угљених хидрата јер ће оне вероватно повећати ризик од дијабетичке кетоацидозе, који је иначе низак када се користе ови лекови.[11] Престанак фармакотерапије пре тестирањаСва терапија лековима са специфичним ефектима на снижавање глукозе требало би да се прекине најмање три месеца пре биохемијског теста да би се потврдила ремисија, без обзира да ли је лек коришћен за шећерну болест типа 2 или из других разлога (на пример, употреба глукагона- попут агониста рецептора пептида-1 за губитак тежине).[3] Ово осигурава да су сви ефекти на ХбА 1ц нестали и да је период ретроспективног мерења (око 12 недеља) био без терапије лековима.[3] Промене у начину живота и понашању које имају за циљ губитак и одржавање тежине треба да се наставе. Поред тога, лекови за губитак тежине, који могу имати индиректне ефекте на побољшање нивоа глукозе путем губитка тежине, могу се наставититоком три месеца пре биохемијског тестирања.[3]
Кључне тачке
Референце
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
