Репродуктивно здравље жена са физичким инвалидитетом је нормално одвијање функција репродуктивног система у телесном, психичком и социјалном смислу, као суштинска компонента укупног здравља и благостања у свим фазама живота. Уједињене нације га сматрају предусловом за друштвени, економски и људски развој девојчица и жена са инвалидитетом.1 У ширем смислу, репродуктивно здравље жена обухвата бројне области, укључујући менарху и менструацију, плодност, трудноћу и порођај, гинеколошке карциноме, полно преносиве инфекције, сексуалност и сексуално здравље и функцију. Да би се постигло оптимално репродуктивно здравље, као и здаве жене и жена са физичким инвалидитетом морају бити информисане, оснажене и оспособљене да одлуче да ли и када да затрудне, да се подвргну благовременом тестирању на репродуктивне карциноме, да се заштите од полно преносивих болести и инфекција и да уживају у задовољавајућем сексуалном животу. Нажалост, само у САД, код 5 до 6 милиона девојчица, адолесцената и жена са физичким инвалидитетом и њиховим пружаоцима репродуктивног здравља, постоје бројне препреке за добијање и пружање оптималне репродуктивне здравствене заштите.[1]
Опште информације
Пар у коме је жена у инвалидским колицима због физичког инвалидитета.
Жене са физичким инвалидитетом се често суочавају са бројним препрекама у изграђеном окружењу које смањују њихов приступ медицинским ординацијама, столовима за прегледе и дијагностичкој опреми.[2][3][4] Комплексни здравствени услови и поремећаји кретања такође могу имати директне и индиректне учинке на:
Штавише, негативни стереотипи о инвалидности и погрешне перцепције о потребама и преференцијама ове популације жена могу директно утицати на приступ, коришћење и квалитет неге.[3][12][13]
Пет главних тема које карактерише концептуални оквир који се појавио у многим друштвима, код жена са физичким инвалидитетом, када је у питању препродуктивно здравње:[1]
знање о репродуктивном здрављу,
комуникација о репродуктивном здрављу,
односи,
окружење за заштиту репродуктивног здравља
самозаступање/идентитет,
од којих су све имале неку везу са пет главних проблема репродуктивног здравља – трудноћом и порођајем, менструацијом и управљање менструацијом, контрацепција, сексуалност и сексуално функционисање, и прегледи карлице.
За неке жене са физичким инвалидитетом, пажња на њихову сексуалност је потиснута јер су медицински проблеми и управљање њиховим инвалидитетом постали приоритет у њиховим животима. Такве жене са старењем или прогресивним стањима понекад се осећају одвојено од своје сексуалности, а комуникација са партнерима о осећањима у вези са њиховом сексуалношћу често је била изазовна, чак и за оне у дуготрајним везама.
Стигме инвалидитета и структурне баријере
Разумевање последица стигме инвалидитета и структурних баријера, посебно међу недовољно пруженим и маргинализованим женама, препознато је као суштинска компетенција за пружаоце репродуктивне здравствене заштите.[14] Иако већина друштава има извесну свест о јединственим потребама ове популације за здравственом заштитом, и потребом да чланови друштва добију информације или обуку о пружању неге женама са физичким инвалидитетом, не тако ретко она изостаје.[15] Јер се пружаоци здравствених услуга често боре са сопственом амбивалентношћу или нелагодношћу,[3] не тако често и са ограниченим знањем о инвалидности о којој би требало да воде бригу.[16] Због токга су често за жене са физичким инвалидитетом неприступачна радна окружења јер послодавци не подржавају компетентну и правичну бригу о женама са инвалидитетом.[17]
Упркос растућим доказима о неједнакости у приступу и квалитету репродуктивне здравствене заштите и исхода, постоје значајне празнине на глобалном нивоу у нашем разумевању узрока и последицама ових диспаритета. Такво разумевање је саставни део развоја релевантних и циљаних интервенција које побољшавају негу и исходе за ову популацију жена. Један од начина да побољшамо наше разумевање критичних фактора који покрећу ову неједнакост и њен утицај је коришћење мера исхода које у својим запажањима наводе пацијенти. Иако је један број ових запажања развијен да попуни значајне празнине у мерама дизајнираним за популације са специфичним, онеспособљавајућим здравственим стањима, као што су повреде кичмене мождине,[18] трауматске повреде мозга,[19] или неуролошки поремећаји,32 ниједан се не бави здрављем жена уопште. или репродуктивним ављем посебно. Запажања жена везана за репродуктивно здравље који су тренутно доступни не баве се проблемима инвалидности и обично се фокусирају на специфичне медицинске проблеме, као што су обилно менструално крварење[20] или неплодност.[21]
Знање о репродуктивном здрављу
О знању пружалаца здравствених услуга се најчешће расправљало у смислу недостатка знања пружаоца о инвалидитету и његовој повезаности са репродуктивним здрављем. Иако жене нису нужно очекивале да ће њихов пружалац услуга имати стручност о њиховом инвалидитету, њихова спремност да уче – што укључује преузимање иницијативе за проналажење информација, као и учење од саме жене – била је најважнија. Као „стручњаци“ за своје тело, многи су осећали одговорност да едукују пружаоце услуга. Тражење знања о проблему репродуктивног здравља могло би бити посебно изазовно с обзиром на општи недостатак доступних информација. За многе жене, оно што је било важно знати је често било јасно, али није било како и од кога пронаћи информације. Недостаци знања често су значајно компромитовали процес доношења одлука.
