Ретијево отварање
Ретијево отварање је хипермодерно шаховско отварање, чији традиционални или класични метод почиње потезима: Бијели планира да доведе д5 пјешака под нападом са крила, или да га наговори да напредује на д4 и касније га подрије. Бијели ће са фијанкетом на краљевој страни (г3 и Лг2) да створи притисак на бијела поља у центру. Отварање је добило име по Ричарду Ретију (1889—1929), неименованом велемајстору из Чехословачке. Отварање је у духу покрета хипермодернизма којим се Рети залагао, при чему је центар доминирао крилима, а не директном окупацијом. 1. Сф3 развија скакача до доброг поља, припрема се за брзу малу рокаду и спречава црноме да заузме центар за 1 ... е5. Бијели одржава флексибилност не посвећујући се одређеној централној структури пјешака, док чека да види шта ће црни урадити. Међутим, на Рети не треба размишљати као о једном отварању, и свакако о једном потезу отварања, већ о комплексу отварања с многим варијантама које дијеле заједничке теме. Ретијево отварање је у Енциклопедији шаховских отварања (ЕЦО) класификован под ознакама А04—А09. Историја![]() Према Ретију, отварање је уведено у мастер игри почетком 1923. године.[1] Рети је уводно славно искористио да побиједи Јосеа Раула Капабланку, владајућег шампиона у шаху, у игри на турниру у Њујорку 1924. године. [2] Алекандер Аљехин је играо Рети током 1920-их, али се у то вријеме готово свака игра коју је бијели почео са Сф3 и ц4 сматрала Ретијевом. Рети је популаризовао ове потезе против свих одбрана у духу хипермодернизма, а како се отварање развијало, он је добио структуру и јаснију разлику између њега и осталих отварња. Ханс Кмох назвао је систем напада који је Рети користио у игри Рети—Рубинштајин, Карлсбад 1923,[3] „Ретијево отварање“ или „систем Ретија“. Савиели Тартаковер назвао је отварање "Рети-Зукерторт отварање", и рекао да је 1. Сф3: „Отварање прошлости, које је постало 1923. године, отварање будућности.”[4] Класична метода: 2.ц4У модерно вријеме, Рети се односи само на конфигурације Сф3 и ц4 бијелога са ... д5 црнога, гдје бијели фијанкетира има најмање једног ловца и не игра рани д4. Послоке 2.ц4 ( ЕЦО кода А09), црнови избори су:
Ако црни узме пјешака, тада на исти начин као и одбијени дамин гамбит, 3.е3 или 3.е4, враћа пјешака уз благу предност бијелому, јер је црни мало неразвијен. 3. Са3 и 3. Да4 + су такође добри и често се играју. Ова разноликост бијелих опција ограничава популарност 2 ... дхц4. ТранспозицијеНакон 2.ц4 е6, бијели може играти 3.д4, преносећи на одбијени дамин гамбит. 3.г3 Сф6 је Нео-Каталонско отварање. Послије 4. Лг2, црни може играти. . . Ле7 или ... дхц4. Послије 4. . . Ле7, бијели може да игра 5.д4, преносећи се на затворено каталонско отварање. У супротном бијели може рокирати, а затим и црни вјероватно рокира.
Са 4 ... дхц4 до 4. Лг2, бијелов најчешћи потез је 5. Да4 +, а то неће одговарати линији 1.д4. Послије 2.ц4 ц6, бијели може играти 3.д4, преносећи се у словенску одбрану. Након 2.ц4 ц6 3.е3 Сф6, бијели може играти 4.д4, преносећи се у словенску одбрану. Након 2.ц4 ц6 3.е3 Сф6 4. Сц3 е6, бијели може играти 5.д4, преносећи се у полусловенску одбрану. Међутим, бијели умјесто тога може да игра 5.б3. Референце
Литература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia