Речани (племе)

Речани (нем. Retschanen; пољ. Rzeczanie; рус. Речане) су средњовековно западнословенско племе, део племенског савеза Љутића, које је живело у горњем току реке Хавел. Живели су јужно од великог племена Украна и северно од Шпревљана.

Када је Отон I основао Бранденбуршку бискупију 948, у њен састав су ушле области које су насељавали Речани и Украни. Световну власт у њој вршили су, маркгрофови које је именовао цар. Да би се одбранила од немачких освајача и покушаја покрштавања, западнословенска племена Хижани, Прекопјенци, Доленчани и Ретари удружила су се у Љутићки племенски савез, након чега су им се придружили Украни и Речани. После успешног устанка 983. године, Љутићи су повратили независност. За разлику од делова западнословенских Бодрића и Поморјана, љутићка племена су сачувала своју стару словенску веру.^[1]

Након 1100. године, Љутићки племенски савез је био у расулу због све већих унутрашњих сукоба, који су слабили његове чланове у односу на спољне непријатеље. Вендски крсташки рат (1147), који је одобрио папа, имао је за циљ уништење Љутића, укључујући племе Речана. Поред немачких кнежева, у поход су били укључени и Данци и Пољаци.^[2] Као резултат рата, области које су се налазиле северно, североисточно и источно од земље Речана, а које су насељавали Ретари и Украни, припале су Поморјанима, који су били под пољском феудалном влашћу, док је земља Речана дошала под власт Алберта Медведа.^[3]

• Славянские древности, Любор Нидерле
• Lieselott Enders: Die Uckermark. Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert. 2. Aufl., Berlin 2008, S. 21-22.