Са осам година је почео похађати Школу лепих уметности (шп.Escuela de Bellas Artes), где је открио таленат за сликарство. Када је имао 13 година породица га је послала у Париз преко програма за размену студената. По повратку у Валенсију, Калатрава је 1969. почео да студира архитектуру на Политехничком факултету у Валенсији (шп.Universidad Politécnica de Valencia) где дипломира 1973. Тежећи ка свестраности, у то доба је почео да се занима за класике. Године 1975. преселио се у Цирих и уписао се у Федерални институт за технологију (шп.Instituto Federal de Tecnología) где је студирао нискоградњу. У то време је упознао и оженио се Робертином Марангони, студенткињом права у Цириху. Титулу доктора наука стекао је 1979, а 1981. је почео је да се бави архитектуром и инжењерством.[1]
Стил
Калатравин јединствен и креативан стил повезује јасан архитектонско-визуелни стил који хармонично делује са чврстим принципима инжењерства. Представља школу класичних архитеката који брину за уметничко као и техничко обликовање грађевина. Сам Калатрава је рекао како његова инспирација потиче од места градње и истакао је да је веома битно повезати се самим местом и нагласити људски контекст.[2] За Калатравино стварање се каже и да је симболичко, а познат је по способности да у један неживи предмет и објекат унесе осећај покрета надахнутим инжењерством. Инспирацију за свој уметнички израз проналази у људском оку, покрету тела и лету птице. Његов рад често резултује у формама и структурама које се могу наћи у природи те се могу дефинисати као антропоморфне. Повисио је стандарде многим инжењерима и пројектантима мостова. Приликом реализације својих многобројних пројеката определио се углавном за тзв. „пренапрегнуте конструкције“. Калатравин стил је естетски сведен на минимализам, те комбинује белину бетона и велике стаклене површине.
Према овом уметнику, архитектура може да се интегрише са покретом, резултујући запањујућом представом покрета кроз масу која не мора нужно бити статична. Често поређене са обликом рибље кости, Калатравине конструкције су пројектоване са тврдњом овог архитекте да је градити по хоризонтали, а не у висину далеко теже и изазовније.
Узори
Калатравини велики узори били су Ле Корбизје, Еро Саринен и Антони Гауди. Ле Корбизјеов пројекат Капела у Нотр Даму је инспирисао многе од Калатравиних дела. Гаудијева Саграда фамилија је оставила велики утисак на Калатраву. Калатрава је такође истакао америчког архитекту Френка Лојда Рајта, рекавши да је његово стваралаштво пуно емоција и да је он допринео разумевању модерне архитектуре.[3]
У погледу скулптуре, Калатрава је инспирисан делима румунског вајара Бранкузија.[4]
Радови
Аудиторијум ТенерифеГрад уметности и науке у ВаленсијиМузеј уметности у Милвокију
Осим архитектуром, Калатрава се бави и скулптуром и сликарством, тврдећи да архитектура представља спој свих уметности. Његове скулптуре су већином у сребру, дрвету и бронзи. Сваку од њих одликује покрет, као главна инспирација овог уметника. Таласи, коцке, органске форме, воће, семење представљају мотиве које обрађује. У Музеју уметности Метрополитан у Њујорку изложени су његови радови под називом Калатрава: Скулптура у архитектури. Такође, организоване су Калатравине изложбе и у Шпанији, Италији, Енглеској, Немачкој и другим земљама.
Критика
Калатравини пројекти су често завршавани са прекорачењем рока, као и задатог буџета, што је довело до покретања парница против њега. Очекује се да ће Светски трговински центар у Њујорку бити завршен 2015. године, шест година преко одређеног рока, по цени од $4 милијарде, што је два пута више од износа који се очекивао. Пројекат Град уметности и науке у његовој родној Валенсији је коштао око €900 милиона, што је троструко већа цифра од оне у првобитном буџету. Игнасио Бланко, члан опозиције покрајинског парламентаВаленсије за уједињење левице, процењује да град још увек дугује €700 милиона. Бланко је направио сајт calatravatelaclava.com, истичући склоност архитекте за прекомерне трошкове и прекорачење задатих рокова.
Неки од Калатравиних радова су били критиковани и због непрактичности. Критичари кажу да су метални лукови који се налазе преко вртова лепи, али су претопли током високих температура. У Билбау, стаклене плочице моста се често ломе, такође су и клизаве када је лоше време, због чега је Њујорк тајмс мост назвао Мост поломљених ногу.
Остали пројекти су изграђени без битнијих карактеристика. Аеродром у Билбау нема халу за пријем, па је стаклени зид морао да буде изграђен, како би пружио склониште људима који би чекали на улици након преузимања свог пртљага. Музеју науке у Валенсији су првобитно недостајали пожарне степенице и излаз у случају евакуације, које је Калатрава накнадно изградио на рачун мештана.
.jpg)
