Сарајевска резолуцијаСарајевска резолуција је била једна од Муслиманских резолуција[1] коју је током Другог светског рата у Сарајеву (тада у саставу Независне Државе Хрватске) 14. августа 1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина удружења илмије (муслимански верски службеници[2]) „Ел-Хидаје“.[3] Овом резолуцијом се констатује тешка ситуације у којој су се нашли муслимани Босне и Херцеговине а за коју се наводи да је последица смишљене политике усташа да изазову сукобе православаца и муслимана, јавно се осуђују злочини појединих муслимана над грко-источњацима (православним Србима), констатује обесправљеност муслимана коју спроводе католици и захтева успостављање реда и мира, кажњавање одговорних за злочине и пружање помоћи жртвама.[3] ПозадинаТоком Другог светског рата је територија Босне и Херцеговине припала државној творевини Независној Држави Хрватској чије је формирање, уз подршку Трећег рајха, прогласио Славко Кватерник 10. априла 1941. године [4] . У Независној Држави Хрватској је убрзо по њеном оснивању започет геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У циљу спровођења политике геноцида је створен велики број концентрационих логора. Срби чије који су чинили релативну већину становника Босне и Херцеговине су постали жртве ове политике геноцида. Део муслиманског становништва се сврстао уз усташе и учествовао у вршењу геноцида. Поред тога, смишљеним активностима као што су коришћење муслиманских одевних предмета током вршења злочина над Србима и намерним гласним ословљавањем муслиманским именаима су усташе изазивале сукобе између Срба и муслимана.[5] Овакви догађаји су утицали на то да муслимани из Босне и Херцеговине усвоје читав низ резолуција:
У тексту Сарајевске резолуције се констатује да власт НДХ смишљено уноси раздор између муслимана и Срба тиме што се, на основу учешћа појединих муслимана у усташким злочинима, за злочине усташа окривљују муслимани како би се изазвала српска одмазда према муслиманима:
Српско становништво је тада масовно страдало у геноциду, покатоличено, избегло у Србију или приступило одредима које су формирали комунисти (партизани) или одредима Југословенске војске у отаџбини. Учешће одређеног броја муслимана у извршавању геноцида над Србима је било повод за велики број злочина које су нарочито припадници ЈВуО вршили над муслиманима, нарочито на територији источне Босне и Херцеговине, али и на територији Санџака. Усвајање и текст Сарајевске резолуцијеВелики број муслимана, грађана Сарајева се окупио 12. октобра 1941. године и на том скупу усвојио и потписао резолуцију чији је садржај сличан садржају Сарајевске резолуције коју је скупштина удружења илмије „Ел-Хидаје“ усвојила 14. августа 1941. Иницијатори и идејни творци ове резолуције су били Мехмед ефендија Ханџић (истакнути алим) и Касим ефендија Добрача (председник Ел-Хидаје). [6] Конкретан повод за иницијативу за састављање ове резолуције је било то што је Махмед ефенди Ханџић је увидео погубне последице нове државне политике по муслимане Босне и Херцеговине. Он је, поводом проглашавања злочина над комунистима, Србима и Јеврејима за, теоретски и научно образлагану, државну политику НДХ која је за последицу имала све тежи положај муслимана којима се у светској јавности приписивала кривица за овакву државну политику и њене последице, заједно са својим најбољим пријатењем Касимом ефенди Добрачом саставио текст резолуције коју је 14. августа 1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина Ел-Хилмије, а затим и муслимани, грађани Сарајева, у октобру 1941. године.[7] Текст резолуције се састоји од три тачке у којима се износе констатације и ставови потписника резолуције поводом актуелне ситуације у којој се налазе муслимани Босне и Херцеговине:
После констатација и ставова изнетих у три тачке резолуције у посебном делу резолуције је списак од седам захтева упућен одговорним „чимбеницима“ (факторима) и муслиманским верским и политичким представницима. Овим захтевима се тражи успостављање безбедности и сигурности живота и имовине свих грађана, спречавање изазивања међунационалних сукоба, суђење одговорнима за злочине и помоћ жртвама дотадашњих сукоба.[8] Резолуцију је потписало 108 муслимана који су функционери и чланови разних верских удружења, професора, судија, запослених у државној управи, трговаца, земљопоседника, студената... Последице резолуцијеИницијаторе и организаторе потписивања Сарајевске резолуције су нове власти после Другог светског рата прогласиле народним издајницима. Тадашњег председника Ел-Хидаје, Касима ефендију Добрачу је по завршетку Другог светског рата 26. септембра 1947. године кривично веће окружног суда у Сарајеву осудило на 15 година затвора.[9] Поводом побољшања односа Југославије и Египта, неколико муслимана је пуштено из затвора пре истека казне, на условну слободу. Међу њима је био и Касим ефендија Добрача који је после десет година пуштен на условну слободу, а умро 3. новембра 1979. године, два месеца после објављивања фељтона Парергон, аутора Дервиша Сушића у сарајевском дневном листу Ослобођење, а у којем је Добрача нападан као припадник Исламске заједнице која је овим фељтоном представљена као профашистичка организација која је сарађивала са Хитлером.[9] [10] Види јошРеференце
Спољашње везе |
Portal di Ensiklopedia Dunia
