Сајлово

Сајлово
Сајлово;
	Сајлово, улица Руменачки пут
Административни подаци
Град	Нови Сад
Географске карактеристике
Координате	45° 16′ 28″ С; 19° 46′ 50″ И / 45.2744° С; 19.7805° И
	Сајлово Сајлово на карти Новог Сада

Сајлово (познато и као Доње Сајлово) је градска четврт у Новом Саду.

Положај насеља

Северну границу Сајлова чине Руменачки пут и железничка пруга према Суботици, источну границу чини Булевар Европе, јужну границу чини подручје МЗ Југовићево, док западну границу чини граница урбаног подручја Новог Сада. Насеље се, међутим, шири и према југозападу, западу и северозападу, где делимично излази из оквира урбаног подручја града (и захвата делове атара Ветерника, Футога и Руменке), као и према северу, у Индустријску зону југ. Сајлово се простире са обе стране Руменачког пута.[1] Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. фебруар 2021)

Суседне градске четврти и насеља су: Југовићево на југоистоку, Индустријска зона југ на североистоку, насеља Бангладеш (део је Футога) и Руменка на северозападу и насеље Ветерник на југозападу.

Месна заједница

У административном смислу, насеље Сајлово је део истоимене месне заједнице „Сајлово“. Одлука о формирању Месне заједнице „Сајлово“ донета је 2015. године, а ова месна заједница је формирана од делова месних заједница „Југовићево“ и „Раднички“.[2]

Историја

У повељи угарског краља Беле IV из 1237. године помињу се два насеља са именом Сајлово: Горње Сајлово или Сајлово I (на подручју данашње Клисе) и Доње Сајлово или Сајлово II (на подручју данашњег Сајлова). Претпоставља се да је оригинално име ових насеља било Исаилово. У народу постоји предање да је на Клисанском брегу некада постојао манастир, за који се везује и настанак имена Сајлово / Исаилово, по монаху исихасти овог манастира, Исаији. Овај монах је био веома поштован у народу, па је по њему простор добио име. Неки историјски извори потврђују да се у 12. веку источно од Руменке налазио велики манастир. Само име Сајлово / Исаилово је словенског порекла, што упућује на закључак да су ово подручје у то време насељавали Словени. После угарско-турских ратова у 16. веку, насеље Доње Сајлово се више не помиње.

Модерно насеље Сајлово настало је у другој половини 20. века. На левој страни Руменачког пута, основано је 1974. године ново градско гробље, а уз гробље се, на истој страни Руменачког пута, формира и насеље са ушореним улицама. Приземне породичне куће подигли су досељеници из Босне, Хрватске и других крајева бивше Југославије. Према старијим генералним урбанистичким плановима Новог Сада, ово подручје је било предвиђено за појас заштитног зеленила и простор на који би се ширило градско гробље. Данас важећи генерални урбанистички план Новог Сада до 2021. године, уврстио је овај локалитет у подручја предвиђена за индивидуално становање.

Становништво

Рачуна се да на Сајлову данас има око 2.500 становника.

Јавни и привредни објекти

2022. године, отворена је нова месна заједница на Сајлову, а у склопу овог објекта се налазе и амбуланта, пошта, библиотека и клуб пензионера.[3]

У саставу месне заједнице Сајлово налази се ново градско гробље, као и привредни објекти уз Руменачки пут.

Даљи развој насеља

Струја је делимично спроведена, а у плану је увођење водовода и канализације, асфалтирање улица и отварање продавница и услужних радњи.

Види још

Градске четврти Новог Сада

Литература

Богдан Т. Станојев, „Сајлово“, Енциклопедија Новог Сада, књига 24, Нови Сад, 2004.
Бранко Ћурчин, „Слана бара некад и сад“, Нови Сад, 2002.
Јован Миросављевић, „Бревијар улица Новог Сада 1745-2001“, Нови Сад, 2002.
Јован Миросављевић, „Нови Сад - атлас улица“, Нови Сад, 1998.
Зоран Рапајић, „Нови Сад без тајни“, Београд, 2002.
Мелхиор Ердујхељи, „Историја Новог Сада“, Ветерник, 2002.