Света великомученица Марина
Света великомученица Марина − Огњена Марија била је хришћанска римска светитељка из 3. века. Слави се и у православној, и у католичкој, и у англиканској цркви. Дан њеног помена по грегоријанском календару је 30. јул.[1] Будући да је светкована усред лета, у српској традицији убраја се у ред огњевитих светаца, заједно са Светим Илијом, Благом Маријом и другима за које се веровало да пале огњем и убијају громовима. Веровање каже да се на ове дане не сме радити у кући или у пољу, како се на летину не би навукао њихов гнев.[2] ЖивотМарина је рођена у Антиохији, у породици многобожачког свештеника Једесије. О Исусовом животу слушала је од своје дадиље, те се још као девојчица зарекла да ће му заветовати живот и да се неће удавати. Њена одлука разбеснела је Једесију, који затим ћерку одводи код локалног намесника Олимврија на покору.[3] Марина одбија Олимвријево наређење да принесе жртву идолима и да се одрекне Христа.[4] Одбила је и његову понуду да му буде супруга. Подвргнута је разним мучењима, али је још неко време остала у животу. Избавила се од дављења у води, а ране од спаљивања на ватри тајанствено су се исцелиле док је лежала у тамници.[3] Олимврије је на крају наредио да јој одсеку главу мачем. То се десило око 270. године, када је светитељка имала само шеснаест година. Њено страдање преобратило је у хришћанство око 15.000 људи. Данас се њена рука чува у светогорском манастиру Ватопеду. Један део њених моштију чува се и у Албанији, у селу Ланга, изнад Охридског језера, у манастиру Свете Марине.[5] Посвећен јој је манастир Клисина, и многе друге цркве (Црква Свете Великомученице Марине у Скорици, Црква Свете Марине у Марини...). Народна традицијаОгњена Марија ужива страхопоштовање код Срба. Невеликом броју домова она је крсна слава, најчешће узета као завет, због избегнуте несреће или због заштите од летњих олуја.[3] Због непознавања историје и житија светаца народ је веровао да је Огњена Марија рођена сестра Светог Илије, Благе Марије (Марије Магдалине) и Светог Пантелије (Пантелејмона).[3] Док је Илија старозаветни пророк, који је живео девет векова пре нове ере, Блага Марија (Марија Магдалина) је Исусова савременица и следбеница из првог века нове ере. Свети Пантелејмон рођен је пет година после смрти великомученице Марине.  Њих четворо, заједно са још неколицином светаца чији се дани обележавају крајем јула и почетком/средином августа убрајају се међу напрасите огњевите свеце, који пале земљу огњем и громовима када њихов дан није испоштован.[3] Таквима се помињу и у народним песмама, а у једној од њих Огњена Марија се жали Светом Пантелејмону да су је плугом заорали, трлицом сатрли и изглом изболи, на шта јој он обећава да ће за њу уништити летину и стоку.[2][3] У другој песми Марина крије од Светог Илије тачан дан његовог светковања, плашећи се да би светац био толико радостан да би од среће неспретно тукао громовима по народу.[3] Концепт Огњене Марије у српском народном предању представља резултат процеса конфлације, односно стапања ликова свете Марине и Богородице Марије. Указивање на Огњену Марију као „сестру Илије Громовника“ представља значајан елемент религијског синкретизма, кроз који се елементи словенског паганизма преплићу са хришћанским учењем у словенским народним традицијама. Посебно је значајна веза са култом Перуна, словенског бога грома, чији су епитети и функције касније пребачени на пророка Илију у хришћанској традицији. У неким варијантама митолошких предања, Перунова сестра Агни је била божанство ватре (стога и сличност са речи огањ), што додатно оснажује интерпретацију Огњене Марије као фигуре која симболички повезује старословенска божанства са новијим хришћанским светитељским култовима. Ово указује на континуитет и трансформацију веровања унутар народне религиозности, где се предхришћански мотиви настављају у адаптираној форми у оквиру хришћанске парадигме.[6] Западна цркваПостоје незнатне разлике између западног и источног житија ове светице. Британске хришћанске легенде бележе да је Марина пострадала 305. године, тј. у време цара Диоклецијана. Једно од предања бајковито говори о Сатани који је узео форму змаја, како би прождрао светицу. Она је крстом пробуразила његову утробу и победнички искочила из његовог стомака. Још један сликовити мит говори о демону који је покушао да искушава светицу, све док га она није убила тољагом. Та сцена је често илустровала њена западна житија. Огњена Марија, у католичкој цркви позната као Девица Маргарета, једна је од Светих четрнаест помоћница, чији је удружени култ нарочито поштован у време Црне смрти у 14. веку. Марину је католичка црква беатификовала већ 1222. године, од када јој је посвећено преко 250 храмова широм Енглеске, од којих је најпознатија Вестминстерска палата. Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
