Светислав С. Петровић

Светислав С. Петровић (1899 − 1960) био је књижевник, педагог, есперантиста, полиглота, професор и преводилац пореклом из Пирота.

Рођен је у насељу Пазар у Пироту 1899. године. Завршио је основну школу у Пироту и после завршетка га је отац послао у Крагујевац да заврши Учитељску школу. Он међутим није завршио Учитељску школу због почетка балканских и светског рата.

Крајем 1915. године је прешао преко Албаније и са групом ђака је отишао у француски град Фижек у колеџ Шамполион где је наставио своје школовање и започео учење енглеског језика^[1]. Склоност према есперанто језику му је усадио пријатељ Светолик Петровић. Дописивао се са познатим српским есперантистом - Радомиром Клајићем.

Пребацио се на Корзику 1916. године и уписао је учитељску школу и почео са учењем италијанског језика. Потом је отишао у Ницу, положио је матуру учитељске школе и радио је као васпитач у Лицеју.

Као млади и афирмисани есперантиста се после рада у Италији вратио у Србију и развио делатност на пољу ширења есперанта у земљи. Учествовао је као делегат Општег савеза есперанта на састанцима у Охриду, Прилепу и Пироту. Радио је као учитељ у Пироту од 1919. године до 1926.

Био је учитељ-слушалац на Вишој педагошкој школи у Београду и завршио ју је 1930. године.

Био је југословенски представник међународне педагошке ревије - службеног органа Светског савеза педагога-есперантиста tage Tutmonda Asocio de Geimtruistroj esperantistoj.

Као полиглота, служио се језицима: енглески, есперанто, француски, италијански, пољски, чешки и фински.

1930. године је учестовао на Ђеновском универзитету у дискусији Међународне уније друштва народа на тему: О интегралној сарадњи и настави историје у основним и другим школама.

Уписао је након тога докторске студије на Сорбони 1935. године, међутим нема података да ли их је завршио^[2].

Радио је као чиновник Министарства просвете од 1927. до 1930. године. После завршене Више педагошке школе, радио је као суплент а касније као професор француског језика у пиротској гимназији и у Учитељској школи до 1934. године. Премештен је у Ужице^[3] школске 1935/36 како би се након годину дана вратио у Пирот где је радио све до окупације 1941. Како су Бугари дошли у пиротске крајеве, он се са својом женом Ружицом преселио у Крагујевац. У Крагујевцу је службовао као професор Гимназије и Трговачке академије а касније и као директор.

Вративши се у Пирот, радио је као управник музеја. Прикупљао је са ученицима разне археолошке и етнографске предмете. Био је заљубљеник у историју те је прикупљао предмете првенствено за Музеј. Многи на власти, као и интелектуалци су сматрали да Петровић није достојан звања управника Музеја те су копали по његовој прошлости како би га склонили са тог места. То се и десило након његовог говора поводом прославе 25-годишњице смрти Јована Цвијића где је Петровић говорио о религијским схватањима Цвијића. То је касније попримило облик безразложног напада на Петровића те му се касније и судило. Кажњен је тако што је смењен и као професор Гимназије и као директор Музеја 1952. године^[4].

Указом Министарства просвете, Петровић је постављен у Сјеници да ради у Мешовитој гимназији 1953. године септембра. Радио је тамо све до своје смрти.

Умро је у Пироту изненада 1960. године при посети својој жени после вечере у локалној кафани.

Сарађивао је у француским листовима током боравка тамо и у Италији где је објављивао неколико радова о васпитању и образовању.

Сарађивао је у службеном органу југословенских есперантиста Слога 1922. године, у литванском књижевном листу Laisve 1923. године.

1926. године је објавио свој уџбеник Међународни помоћни језик есперанто. Исте године је отворио курс за есперанто у Београду.

Петровић је 1933. објавио у Српском књижевном гласнику белешку да је припремио за штампу рукопис под насловом Историја Пирота. Његов рукопис је пропао за време рата. 1946. се поново латио писања рукописа о историји Пирота које је исписивао на листићима које је после његове смрти свештеник, Србислав Ђорђевић прекуцао и разделио установама и пријатељима.

1955. године је написао студију о учешћу Пироћанаца у Првом српском устанку под вођством Карађорђа.

1947. године је објавио свој лирски запис На Миџор, на Миџор! у листу Република.

Оставио је рукописну збирку песама и два сонентна венца: Сонетни венац и Свесловенски сонентни венац.

Преводио је Горски вијенац на есперанто и завршио са преводом 1957. године међутим, превод је објављен тек 1970. године.

Неки од његових рукописа су: Понишавље и суседни крајеви за време првог српског устанка, Око наше Нишаве, Гроб Ђуре Хорватовића, Стара планина - хајдуковина, Пиротске војводе за време првог српског устанка.

Научни радови: Двадесети рођендан Југославије, У славу Француске, Бесмртни Југословен из Бугарске, Југословен из Шоплука први учитељ Његошев, Бугари и ми, Вук Караџић оснивач бугарске књижевности.

Објављивао је и чланке на француском језику: Пут ка изгнанству 1918, Мало разјашњење о Србији (Бон ле Густав: Писхоанализа и васпитање).

Писао је документарне радове о Јаши Продановићу, Стевану Сремцу, Милки Ћирић, Милану Пироћанцу, Радоју Домановићу, Алекси Антићу.

• Борислава Лилић, Светислав Петровић и његова историја Пирота, Пиротски зборник бр. 22, 1996
• Петар Вукомановић, Есперантиста Светислав Петровић - човек који је говорио у стиху, Пиротски зборник бр. 22, 1996
• Гојко Антић, Светислав С. Петровић као књижевник: од чланака до сонентних венаца, Пиротски зборник бр. 22, 1996
• Илија Николић, Скица за портрет професора Светислава Петровића, Пиротски зборник бр. 22, 1996
• Владимир Стојанчевић, Моја сећања на професора Светислава Петровића, Пиротски зборник бр. 22, 1996
• Илија Николић, Библиографија радова Светислава С. Петровића, Пиротски зборник бр. 22, 1996