Свети Василије Острошки
Свети Василије Острошки (Мркоњићи, 1610 — Манастир Острог, 1671), познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, био је епископ захумски и српски православни светитељ.[1] БиографијаРођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи, Попово поље, надомак Требиња у Херцеговини од мајке Ане-Анастасије (девојачко презиме Ђурица) и оца Петра Јовановића, по предању 28. децембра 1610. године, у богобојажљивој породици херцеговачких тежака. У страху од данка у крви, родитељи су га у дванаестој години послали у скровити манастир Завалу, у којем је већ тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Тамо се учио црквеној писмености. После неколико година, Стојан прешао је у требињски манастир Тврдош, где је након похађања манастирске школе примио монашки постриг[2] и свештенички чин, поставши парох поповопољски. Погоршање прилика у манастиру, нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије, самовоље турских власти као и због жеље за дубљим подвигом, отишао је као архимандрит у Пећку Патријаршију. По благослову патријарха Пајсија Јањевца, даље је отишао на Свету Гору а затим у Влашку и Украјину. Отуда се враћа са даровима тамошњих владара страдалном народу у Херцеговини. Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу и Скендеријски. Кнез Лука Владиславић (отац Саве Владиславића) га је пратио на пут у Пећ и назад, када је Острог богато даривао.[3] Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа. Путовао је по потреби његове архиепископске службе, од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта, Пјешиваца и Бјелопавлића.  Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике. Када су Турци разорили Тврдош, бежао је на Свету гору, али га је народ у Бјелопавлићима зауставио уз обећање да ће му свако давати по мерицу пшенице за издржавање. Владика је остао и најпре се подвизавао у једној пећини у Пјешивцима, а касније прелази у острошку пећину.[4] У манастиру Острог је наставио свој строги подвижнички живот. Последњих 15 година свог живота провео је у пећинској испосници у Горњем Острогу. Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор. Манастир Светог Василија Острошког му је посвећен. НаслеђеСрпска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).[5] Најмонументалнији православни храм посвећен Св. Василију је у Никшићу.[6] То је задужбина црногорског кнеза Николе I Петровића, рађен по пројекту руског архитекта Преображенског, освећен 15. августа 1900. године. О њему је Жељко Пржуљ написао историјски роман „Владика - слава му и милост“ 2016. године.[7] Поводом 350 година од његове смрти организован је научни скуп маја 2021. године.[8] Види јошРеференце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
