Две године ранијеЏулијус Јего био је четврти, чиме је скренуо пажњу јавности на себе, будући да Кенијци никад нису имали добре такмичаре у техничким дисциплинама. Тада је бацио 85,40 м и поставио нови кенијски рекорд. Отада је побољшао свој рекорд још 6 м и дошао у Пекинг с најдужим хицем сезоне и фаворит за златну медаљу, коју је бранио Витјезслав Весели. У конкуренцији је био и другопласирани са прошлог првенства Теро Питкемеки. Човек који је Јегу пре 2 године одузео бронзану медаљу у последњој серији, Дмитриј Тарабин, овог пута се није пласирао у финале, као ни Кишорн Волкот, актуелни олимпијски победник.
Након 1. серије у финалу водећи је био Томас Релер (85,68). У 2. серији водство је преузео Ихаб Абделрахман Ел Сајед бацивши свој најбољи хитац сезоне: 88,99.[1] У међувремену је Јего преступио у 1. серији, а у другој је бацио 82,45, што је било довољно тек на 5. место и доводило у опасност да не буде међу 8 најбољих након прве 3 серије, који настављају такмичење. У 3. серији бацио је 92,72 м. Не само да му је то донело 1. место него је овај хитац уједно био и нови афрички рекорд и најдужи хитац у посљедњих 14 година, још откад је светски рекордерЈан Железнибацио 92,80 м за златну медаљу на Светском првенству 2001. у Едмонтону.[2] Јегу до краја није требало више бацања. У 4. серији Питкемеки се пробио на 3. место бацивши 87,64. Релер је у последњој серији остао кратак за 23 цм (мада је Питкемеки имао и бољи други хитац) и тако је Финац дошао до бронзане медаље.[3]
У квалификацијама 33 такмичара подељено је у две групе А са 16 и Б са 17 такмичара. Квалификациона норма за финале износила је 83 метра (КВ), коју је пребацило 7 такмичара, а осталих 5 поасирало се на основу постигнутог резултата (кв)[6],[7],[8].