Свјетска конференција о људским правимаСвјетска конференција о људским правима одржана је у Бечу од 14. до 25. јуна 1993. године.[1] Конференцију је одржала Организација уједињених нација. Ово је била прва конференција о људским правима од краја Хладног рата. Главни резултат ове конференције била је Бечка декларација и програм акције. ИсторијаИако су Уједињене нације дуго биле активне на пољу људских права,[2] Бечка конференција је била тек друга свјетска конференција која се фокусирала искључиво на људска права. Прва је била Интернационална конференција о људским правима која је одржана у Техерану током априла и маја 1968. године, приликом чега је обиљежена двадесета годишњица Универзалне декларације о људским правима.[3][4] Бечка конференција је одржана када су биле популарне свјетске конференције, када је одржан Земаљски самит у Рио де Жанеиру у јуну 1992. године и Конференција о свјетском становништву у Каиру септембра 1994. године.[3] Након тога су услиједиле многе друге конференције. КонференцијаСвјетској конференцији о људским правима присуствовали су представници 171 државе и 800 невладиних организација, са укупно око 7.000 учесника.[3][5] Ова конференција је било највеће окупљање везано за људска права икада.[3] Конференцију је организовао експерт за људска права Џон Пејс. Прије конференције било је много дискусија о томе шта се могло, а шта није могло рећи. Усвојена правила су наводила да се не могу спомињати посебне земље или мјеста на којима се у том тренутку дешавају кршења људских права, међу којима су били тадашњи сукоби у Босни и Херцеговини, Анголи и Либерији, и оне државе које су изложене сталним критикама везаним за људских права, попут Кине и Кубе.[6][7] Умјесто тога, о кршењима људских права требало би разговарати само у апстрактном облику; то је довело до тога да Њујорк тајмс тврди да се конференција одвијала „у атмосфери која је необично уклоњена из стварности”.[6] Конкретно, с обзиром да се рат у Босни и Херцеговини одвијао на само сат времена летом од Беча, драматично је свједочило да није дошло до нове ере међународне сарадње.[8] Упркос правилима, организације и демонстранти на конференцији радо су помињали конкретна стална злостављања широм свијета, при чему су многи приказивали фотографије злочина у покушају да надмаше једни друге.[9] Једна особа, забринута због Полисарија и Западне Сахаре, рекла је: „Тешко је то не примијетити”.[9] Референце
Спољашње везе
|
||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
