Секундарна меморија

Секундарна меморија је меморија која није директно доступна процесору рачунара преко његових главних магистрала (адресних и за податке). Да би се дошло до садржаја секундарне меморије он прво мора да се (привремено) пребаци у примарну (радну) меморију, а по завршетку обраде (уколико је то потребно) „врати“, односно адекватно ажурира одговрајући садржај секундарне меморије.

За присуп секундарној меморији потребни су додатни системи и често мноштво процесорских инструкција ради контроле тих додатних система. Због тога је приступ секундарној меморији и далеко компликованији и спорији него примарној меморији.

Примери уређаја који могу бити употребљени као секундарна меморија:

• Тврди диск
• CD, CD-ROM, CD-R, CD-RW
• DVD, DVD-ROM, DVD-R, DVD+R, DVD-RW, DVD+RW, DVD-RAM
• Магнетна трака
• Папирна (бушена) трака
• Бушене картице
• Iomega Zip уређаји

Насупрот примарној меморији, секундарна меморија има следеће особине:

• значајно је спорија (често хиљадама пута, за пример погледати чланак о примарној меморији).

• време приступа је врло променљиво зависно од стања и локације (нпр. глава тврдог диска може бити близу или далеко од захтеваних података).

• често није директно адресабилна (него захтева рад у блоковима и/или секвенцијални приступ, за пример погледати чланак о примарној меморији).

• обично не губи садржај по престанку напајања

• може да има далеко већи капацитет (уз ограничену цену и/или запремину), што се користи за симулацију виртуелне (примарне) меморије.

Секундарна меморија на Викимедијиној остави.