Симеон Вретања

Симеон Вретања^[а] (fl. око 1600 — ум. 1630) био је (почевши од 1609. године) српски православни епископ у Вретанијској епархији Српске патријаршије, која је обухватала тадашње хабзбуршке дијелове Хрватске, горње Славоније и западне Угарске.^[3] Да би сачувао епархију, морао се формално потчинити Ватикану, што је учинио приликом посјете Риму (1611) када је добио задатак да православне Србе у хабзбуршким дијеловима Хрватске, Славоније и Угарске преведе на гркокатолицизам. Међутим, овај налог није спроводио у дјело, тако да је његова "унија" остала на ријечима, што му је током познијих година замјерано у римокатоличким круговима, који су сазнали да је епископ Симеон наставио да одржава непрекинуте везе са својом матичном Српском патријаршијом у Пећи.^[4]

Различита су мишљења о времену и околностима оснивања српске православне епархије у хабзбуршким дијеловима Хрватске и Славоније; према Јану Чапловичу (1780—1847), основана је 1578. године и први епископ је био митрополит Гаврило у коме је Симеон одређен као архимандрит у Марчи.^[5] Постоји извјештај у коме Симеон (лат. episcopus nationis Serbicae) око 1600. и други православни свештеници, с много људи, Срба, познатих и као „Раци”, пребјегли у аустријске територије, а одсјели у манастиру Марча.^[6] На Видовдан (28. јун) 1609, Симеона је патријарх српски Јован именовао за епископа православних Срба у Хабзбуршкој монархији.^[7] Симеон је имао јурисдикцију над Србима који су настањивали простор који је данас дио територије Хрватске.^[8] Према Алекси Ивићу, ово именовање је означило успостављање Вретанијске епархије.^[9]

Под снажним притиском хрватских римокатоличких свештеника и државних званичника да призна папску надлежност и преобрати становништво његове епархије у гркокатоличанство, Симеон посјећује папу 1611. и признаје његову надлежност, вјероватно у духу Фирентинске уније.^[10] Признао је католицизам пред Робертом Белармином.^[11] Најјачи утицај на његову одлуку имао је Мартин Добровић, који га је убиједио да призна папску надлежност и прихвати гркокатолицизам.^[12] У новембру 1611. папа је именовао Симеона за епископа Славоније, Хрватске и Угарске, док је у ствари његова надлежност била ограничена на православно становништво Славоније и Хрватске.^[11] Папа је додијелио све бивше посједе католичког манастира Свих Светих манастиру Марча.^[13] Марча је 21. новембра 1611. године именована за сједиште епархије Гркокатоличке цркве.^[11] Процјењује се да је 1611. имала око 60.000 припадника.^[14] Симеон је наставио користити словенски језик, православни црквени обред, јулијански календар, није раскинуо везе с Пећком патријаршијом, нити је постао викар католичке Загребачке бискупије.^[10] Само дио братства манастира Марча и локалних православних Срба прешао је с њим на унијатство.^[15] Када је српски патријарх примио вијест да је Симеон прихватио унију с Католичком црквом, свргнуо га је с позиције 1628. године.^[5] Симеон је умро 1630. године.^[5]

• Патријарх српски Јован је Симеона 1609. именовао за „владику западних страна”.^[16]
• Симеон се потписивао као „епископ Рашана” (лат. Simeon Vratanya, rascianorum episсорus).^[16] Потписао се тако 15. јануара 1615.^[1]

• Марчанска епархија