Симеон Тверски

Симеон Тверски
Епископ Тверски Симеон освештава храм Светог Спаса
Лични подаци
Датум смрти	3. фебруар 1289.
Место смрти	Твер,
Религија	Православље
Световни подаци
Канонизација	од стране Руска православна црква
Празник	3 фебруар (16)

Епископ Симеон Тверски († 3. фебруара 1289) је православни светитељ, епископ Руске православне цркве, први епископ Тверски, раније епископ полоцки^[1].

Православна црква га помиње 3 (16) фебруара, као и у Сабору белоруских и тверских светитеља^[2].

Потицао је, према неким записима, из породице полочких кнезова.

До 1271. године био је епископ полоцки.

Немири и размирице литванских кнежева, убиство Полоцког кнеза, његовог нећака, 1263. године, приморали су га да се из Полоцка пресели у Твер, који је припадао истој епархији. Радосно га је примио кнез Јарослав Јарославич, који је епископа Симеона обдарио многим поседима и земљама. Када је кнез Јарослав умро, Симеон је часно сахранио свог добротвора.

Никонов летопис говори да је овај светитељ „веома умни и јак у књигама Божанског Писма, поучавајући, врлински, саосећајан за сиромахе и сирочад и удовице, и за увређене се залаже, и силоване избавља„.

Он је неустрашиво осуђивао моћне овога света када је то било потребно: „Утеши тужне, избави слабе из руку јаких. Дајеш и помажеш онима који већ имају много злата и сребра, а не онима који немају ни паре. Ти си као кишни облак који пушта воду преко мора, али не и над жедном земљом. Богати вређају слабе, а они вам долазе као добри браниоци; а сиромашне дајете у ропство, а богате на све могуће начине подстичете и великодушно их обдарујете“.

Епископ Симеон је такође уложио много труда и ревности у подизање цркава Божијих, посебно после два пожара која су се догодила у Тверу.

Познато је „Упутство Тверског епископа Симеона“ полочком кнезу Константину, које се налази у „Праведној мери“ 15. века.

Полоцки кнез Константин, желећи да се насмеје свом тиуну (судији), упита светитеља за вечером: „Где ће тиуни бити на оном свету? Симеон је одговорио: „Тиун ће бити на истом месту као и кнез“. Кнезу се то није допало, па је рекао: „Тиун неправедно суди, прима мито, мучи људе, а шта ја лоше радим?“ Епископ му је објаснио: „Ако је кнез љубазан и богобојажљив, смилује се на људе, воли истину и постави тиуна – доброг и богобојажљивог човека, умног и истинољубивог, тада ће кнез бити у рај и његов тиун биће с њим. Ако кнез, без страха Божијег, не поштеди хришћане, не мисли на сирочад и удовице, и постави злог, неразумног судију, све док му обезбеди новац... онда ће кнез бити у паклу, и његов тиун са њим“.

Умро је мирно 3. фебруара 1289. године.

3. фебруара 2016. године, одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, канонизован је за општецрквено поштовање^[3].