Код Плинија Старијег,[1] појам симплегма (од грчког σύμπλεγμα, »сплет«, »преплитање«) је употребљен приликом коментарисања Кефисодотовогсплета фигура ухваћених у руке из Пергама, за које је исти рекао да остављају утисак прстију који су се приљубили пре уз тело него уз мрамор.[2]
Код Марцијала је симплегма употребљена у следећем контексту:
Facundos mihi de libidionosis Legisti nimium, Sabelle, versus: Quales nec Dydimae sciunt puellae, Nec molles Elephantidos libelli Sunt illic Veneris novae figurae, Quaeles perditus audeat fututor: Praestent et taceant quid exoleti, Quo symplegmate quinque copulentur, Qua plures teneantur a catena, Extinctam liceat quid ad lucernam Tanti non erat, esse te disertum
О’ Сабинче, о разузданима си ми одвећ течне читао стихове: За какве ни дидимске девојке не знају нити бесрамне Елефантидине књижице. Oнде се збивају нове љубавне игре каквих би се развратни похотљивац латио: ...
Напомене
Референце
^Plin. N. H. xxxvi. 24: Praxitelis filius Cephisodotus et artis heres fuit. cuius laudatum est Pergami symplegma nobile digitis corpori verius quam marmori inpressis, у преводу: Кефисодот, син Праксителов и наследник умећа (истог). Нарочито је хваљена његова симплегма из Пергама, која је пре остављала утисак прстију уз тело, него на мрамор.
^Branko Gavela, Istorija umetnosti antičke Grčke, 5. izd., Beograd 1991, pp. 255.
