Славко Воркапић

Славко Воркапић
Славко Воркапић
Датум рођења	17. март 1894.
Место рођења	Добринци, Аустроугарска (сада Србија)
Датум смрти	20. октобар 1976. (82 год.)
Место смрти	Михас, Шпанија

Славољуб „Славко“ Воркапић (енгл. Slavko Vorkapich; Добринци, 17. март 1894 — Михас, 20. октобар 1976) је био амерички филмски теоретичар, монтажер и редитељ српског порекла,^[1] дугогодишњи професор филма на Универзитету Јужне Калифорније;^[2] предавао је и на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Заступник схватања филма као специфичног и аутохтоног медијума који се може тумачити са становишта психологије гешталта, он у филму види динамично-пластични визуелни потенцијал независан од позоришта, литературе или било које друге уметничке дисциплине. Као стваралац познат по секвенцама такозване „стваралачке монтаже“ у холивудским филмовима других редитеља из тридесетих и четрдесетих година. Самостално режирао, поред низа документарних филмова, и експериментална остварења „Живот и смрт холивудског статисте број 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Фингалова пећина” (Fingal's Cave, 1940), „Шума шумори” (Forest Murmurs, 1941)^[3] и југословенски дугометражни играни филм „Ханка” (1955)...^[1]

Детињство и младост

Славољуб Воркапић се родио 17. марта 1894. године у Добринцима,^[2] а одрастао је и школу учио у Сремској Митровици и Земуну. После шестог разреда гимназије прешао је у Београд и уписао се у тадашњу Уметничку занатску школу, а 1912. добио је стипендију Матице српске и наставио студије на Сликарској академији у Будимпешти.^[4] Рат 1912. године затекао га је код сестре у Крушевцу. За време рата био је наставник цртања у гимназији у Кратову. После повлачења, преко Црне Горе и Албаније, доспео је са осталим избеглицама у Француску. У Паризу је одмах примљен у Академију лепих уметности ("Academie des Beaux Arts"),^[5] али је ту био свега годину дана и сликарске студије наставио у слободној академији Рансон на Монпарнасу. Међутим, љубав према филму све се више манифестује, и изврсни амерички филмови са Чаплином, Даглас Фербанксом, Виљем Хартом и другима, Грифитови филмови и филмови Енса, све га више учвршћују у уверењу да ће он своје намере, идеје и снове најбоље моћи да оствари путем филма. У то доба француски филм „тапкао је у месту“ и једино што је било значајно били су теоретски чланци Кануда или одушевљени написи Луј Делика. Воркапић је осетио „да то није то“ и да ако жели – а он је то желео – да створи нешто уметничко, он то може да постигне само у САД. Али да се жеља оствари да путује у Америку требало је много покушаја. Најзад, умешала се мало и срећа.

Одлазак у Америку

Крајем 1920. пружила му се прилика да путује у Америку и то луксузним бродом „Ил де Франс“,^[6] као чистач палубе. Свеједно, главно је било стићи у Њујорк, а одатле у Сан Франциско и најзад 1921. у Холивуд, и све до 1927. године његови планови ће се остварити само делимично и ретко. У прво време бавио се сликарством и имао извесног успеха, па је чак једно време изгледало да ће напустити филм, јер мале улоге у неким филмовима Рекс Инграма (млади Наполеон у „Скарамушу“), нису га могле задовољити. Тек је 1927. године, у сарадњи са Флорејом, успео да оствари први филм "Живот и смрт холивудског статисте број 9413“.^[7] И та филмска сатира, донела је прво признање и помало славе и успех. Одмах сутрадан „Парамаунт“ га је ангажовао као „специјалисту“ за уметничку монтажу и уметничке ефекте. Везан неколико година уговором за то предузеће прелази доцније код РКО па МГМ да би најзад, уочи рата постао слободни уметник филма. Године 1948, остварио је давнашњу жељу, а то да као педагог своје знање пренесе на друге. Постао је професор филмске катедре на универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу. За све време Воркапић је писао студије о естетици филма, о филмском језику, о визуелној поезији итд.

Од филмова које је сам режирао и снимио у првом реду истичу се краткометражни уметнички филмови, визуелне илустрације Вагнерове и Менделсонове музике: „Шуме шуморе“ (1940) и „Фингалова пећина“ (1941). За време рата режирао је „Редова Смита“ (1942) историју једног од милиона америчких регрута. Од великог броја филмова на којима је сарађивао као уметник монтаже било као стручњак за разне уметничке, светлосне, визуелне ефекте, као мајстор у осветљавању извесних тема путем симбола психолошким или ритмичким наглашавањем асоцијација, поменућемо само неколико најзначајнијих: поетичне сцене из „Давида Коперфилда“, полетне моменте из филма „Добра земља“, затим ванредне секвенце „Мистер Смита у Сенату“ и „Јованке Орлеанке“ и најзад, пролог филма „Злочин без страсти“...

Славко Воркапић је умро 20. октобра 1976. године, од срчаног удара за време посете свом сину Едварду у Шпанији, где је и сахрањен.^[8]

Филмографија и најважнији теоријски огледи

Епизодне улоге:

Prisoner of Zenda (1922, Reks Ingram),
Black Orchids (1922, Reks Ingram),
Scaramouche (1923, Reks Ingram).

Режија играног филма:

Hanka (1955)

Коредитељ играног филма:

I take this woman (1931, Marion Goering),
The Past of Mary Holmes (1933, Harlan Thompson)

Помоћник редитеља играног филма:

Joan of Arc (1948, Victor Fleming)

Самостална или корежија кратких и експерименталних филмова:

The Life and Death of 9413, A Hollywood Extra (1927/28, Robert Flory),
Millions of us (1937),
Fingal's Cave (Moods of the Sea) – (1940),
Forest Murmurs (1941),
Private Smith (of the U.S.A.) (1942),
Conquer by the Clock (1942),
Medicine on Guard (1943),
Lieutenant Smith (of the U.S.A.) (1943),
Sailors All (1943),
Mail Call (1944),
New Americans (1944), номинација за ”Оскара”,
Experiment in Kodachrome (1963).

Аутор монтажних секвенци у играним филмовима:

NANCY CAROL (1928),
VAGABOND KING (1930),
NATIVE (1930, Leo Mc Carey),
GIRLS ABOUT TOWN (1931, George Cukor),
HOLLYWOOD ON PARADE (LOVE ME TONIGHT) – (1932, Ruben Mamoulian),
THE CONQUERERS (1932, William A. Wellman),
WHAT PRICE HOLLYWOOD (1932, George Cukor),
A BIL OF DEVORCEMENT (1932, George Cukor),
GIRLS ABOUT TOWN (1932, George Cukor),
NO TOHER WOMAN (1933, J. Walter Rubin),
CHRISTOPHER STRONG (1933, Dorothy Arzner),
TOPAZE (1933. Heri D'Arrast),
DANCING LADY (1933, Robert Z. Leonard),
TURN BACK THE CLOCK (1933, Edgar Selwyn),
MANHATTAN MELORDAMA (1934, W.S. Van Dajk),
VIVA VILLA! (1934, Jack Conway),
CRIME WITHOUT PASSION (1934, Ben Hecht-Charles Mc Arthur),
PRESIDENT VANISHES (1934, Wiliam A. Wellman),
DAVID COPPERFIELD (1935, George Cukor),
A TALE OF TWO CITIES (1935, Jack Conwey),
BRODADWAY MELLODY OF 1936. (1935, Roy Del Ruth),
ROMEO AND JULIET (1936, George Cukor),
THE FIREFLY (1937, Robert Z. Leonard),
MAYTIME (1937, Robert Z. Leonard),
THEY GAVE HIM A GUN (1937, W.S. Van Dajk),
THE LAST GANGSTER (1937, Edward Ludwig),
THE GOOD EARTH (1937, Sidney Franklin),
MARIE ANTOINETTE (1938, W.S. Van Dajk),
CITY GIRL (1938, Fox Alfred Werker),
BOY'S TOWN (1938, Norman Taurog),
SHOP-WORN ANGEL (1938, H.C. Potter),
THE OF THE GOLDEN WESTE (1938, Robert Z. Leonard),
SWEETHEARTS (1938, W.S. Van Dajk),
THREE COMRADES (1938, Frenk Borzage),
YELLOW JACK (1938, George, B. Saitz),
TEST PILOT (1938, Victor Fleming),
PORT OF SEVEN SEAS (1938, James Whale),
OF HUMAN HEARTES (1938, Clarence Brown),
THE GREAT WALTZ (1938, Jullien Duvivier),
IDIOTS DELIGHT (1939, Clarence Brown),
MR. SMITH GOES TO WASHINGTON (1939, Frank Capra),
MEET JOHN DOE (1941, Frank Capra),
THE HOWARDS OF VIRGINIA (1949, Frank Lloyd),
A SONG TO REMEMBER (1945, Charles Vidor),
JOAN OF ARC (1948, Victor Fleming).

Сарадник на монтажним секвенцама:

San Francisco (1936, W.S. Van Dajk)

Монтажне секвенце у кратким филмовима:

Моша Пијаде (1959, Жика Чукулић)

Сценариста:

The Mask (1961, Julian Roffman)

Сценариста за недовршене пројекте:

A MOONLIGHT FANTASY (1928),
BIRTH OF VENUS (1939),
THE SHOW OF TOUNELA (1940),
THE GLIMPSES OF THE MOON (1945),
SLAVKO VORKAPICH ON FILM AS A VISUAL MEDIUM (1965)

Филмски инсерти за предавања:

Колекција филмских одломака и оригиналних експеримената за предавања о ”Визуелној природи филмског медијума” (1965)

Монтажер нових верзија филмова:

Moscow Strikes Back (1942), Leonid Varlaamov), номинација за ”Оскара”,
John Gunther's High Road (1959-60, John Gunther)

Воркапићеви материјали у другим филмовима:

Song of Love (1947, Clarence Brown; умонтиран материјал из филма ”Шума шумори”)

Најважнији теоретски огледи:

„Ка правом филму“, код нас познат и под насловом „Филм као стваралачко средство“ (1952), објављен први пут у Сједињеним државама седам година касније под насловом "Toward True Cinema", Film Culture, бр. 19, 1959;
„Страх од људске говорљивости“ (1952);
„Белешке о филмском занату“ (1958—1959);
„Критика теорије интелектуалног филма“ (1959);
„Плес и филм“ (1968).

Цитати

Хвала ти Vorky! Дивим ти се и поштујем твој неизмеран допринос филму... Унео си нешто ново, нешто маштовито у филм и магију која је спасавала лоше филмове, а уздизала добре. Из личног искуства знам колико си стваралаштва унео у моје филмове... Волим те као великог уметника
— Френк Капра, редитељ