Слободан Којић

Слободан Којић (Кикинда, 1944) српски је вајар, редовни професор на Факултету ликовних уметности на Цетињу и директор Центра за ликовну и примењену уметност Тера у Кикинди.

Дипломирао је 1971. године на Академији ликовних уметности у Београду, одсек вајарство. На истој Академији је 1974. године завршио постдипломске студије у класи професора Миодрага Поповића.

Вајарски опус Слободана Којића почиње седамдесетих година прошлог века. Учествовао је на бројним колективним изложбама у тадашњој Југославији, али и у иностранству. Аутор је самосталних изложби у Београду (1985. у галерији Коларчевог народног универзитета и 1990. у Галерији ликовних уметности Културног центра), Загребу (1987. у Салону галерије Карас), Новом Саду (1994. године у галерији „Златно око“). Учествовао је на следећим симпозијумима и колонијама: Интернационални симпозијум Тера (Кикинда), Борска ликовна колонија Бор – Бакар (Бор), Интернационални симпозијум скулптуре „Нанто Пиетра“ (Венеција), Апатински вајарски сусрет „Меандер“ (Апатин). Опробао се у раду различитим материјалима: мермеру, бронзи, дрвету, угљу, камену, глини.^[1][2]

Најзначајније изведене и постављене скулптуре на јавним местима су:

• Велики рељеф, теракота, испред градске пивнице, Зрењанин
• Породица, фонтана у бронзи, Кикинда
• Споменик кикиндским интернирцима у Норвешкој, мермер, Кикинда
• Већи број скулптура у дворишту атељеа Тера, теракота, Кикинда
• Споменик мокринском партизанском одреду, мермер, Мокрин
• Споменик Братство и јединство, мермер, Банатска Топола
• Скулптура у теракоти, Нови Сад
• Скулптура у дрвету, Бањалука
• Скулптура у камену, Вићенца
• Скулптура у теракоти, Венеција

Аутор је и већег броја биста посвећених јавним личностима и револуционарима.

Којићеве скулптуре налазе се и у збиркама Музеја савремене уметности Војводине, Савремене галерије у Зрењанину, Галерији савремене уметности Народног музеја у Кикинди, Центру за ликовну и примењену уметност Тера у Кикинди, Савременој галерији у Панчеву, Музеју мира у Шпанији, Градској кући у Израелу, у музејима и галеријама у бившим републикама СФРЈ и приватним колекцијама у Јапану, Италији, Норвешкој, Израелу, Шпанији, САД.

1982. године, Слободан Којић, покренуо је симпозијум скулптуре у теракоти - Тера. Симпозијум има интернационални карактер. Јединственост овог симпозијума огледа се у томе што је ово једини симпозијум скулптуре великог формата у теракоти. Од оснивања, Којић је на челу симпозијума, односно Центра за ликовну и примењену уметност Тера, под чијим окриљем се симпозијум одржава.^[3]

• 1984. Награда УЛУВ-а за скулптуру, Нови Сад
• 1987. Награда критике на VIII југословенском бијеналу мале пластике, Мурска Собота
• 1988. III награда на Интернационалном симпозијуму скулптуре у камену „Нанто Пиетра“, Венеција
• 1989. Награда за скулптуру на V Панчевачкој изложби југословенске скулптуре
• 1990. Награда Фонда за финансирање културе Београда
• 1990. Награда за најбољу самосталну изложбу
• 1993. Награда „Искра културе“ КПЗ Војводине
• 1993. Награда XXXIV октобарског салона, Београд
• 1994. Награда за најбољу изложбу „Златно око“
• 2014. Награда Сава Шумановић^[4]

Члан је Удружења ликовних уметника Србије и Удружења ликовних уметника Војводине. Живи у Кикинди.

• Terra

• Весна Мајхер - Казивања и искази српских вајара (pp. 236), Београд 2006.

• Скулптуре Србије; Слободан Којић Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (4. март 2016)
• Кикинда.орг; Интервју са Слободаном Којићем