Слушкињина прича (енгл.The Handmaid's Tale) је роман из 1985. који је написала Маргарет Атвуд. Наставак, Сведочанства, објављен је 2019.
О делу
УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!
Радња се одвија у блиској будућности, у тоталитарном, теократском, мизогином друштву имагинарне државе Гилеад и прати судбину младе жене Офред, која живи у домаћинству угледног званичника Фреда, са јединим циљем да њему роди дете, јер његова супруга Серена Џој, то није у могућности. Офред је такозвана "слушкиња": жена која је власништво породице којој је додељена и жива је само захваљујући томе што се од ње очекује да донесе наследника на свет.
Преводи
Роман је 2006. године објављен на српском језику у преводу Горана Капетановића. Књига, са димензијама од 20 центиметара, има 344 страна. Штампа и повез су ураћени у Марго-арт у Београду, а књига је штампана у тиражу од 1.500 примерака.[1]
Ликови
Офред
Командант
Серена Џој
Мојра
Ник
Офглен
Лук
Награде и номинације
Роман је номинован за Букерову награду1986. године. 1987. године добио је награду Артур Кларк за најбољи научнофантастични роман објављен на енглеском језику у претходној години.
Доживео је екранизацију 2000. године. 2016. године по њему је снимљена истоимена ТВ серија.
Жуделе смо за будућношћу. Како смо се научиле том таленту за незаситост? (I. Ноћ, Глава прва)[2]
Као и све друго, сада се и мисли морају шпарати. Много је тога о чему је неподношљиво мислити. (II. Куповина, Глава друга)[3]
Тадашње друштво, рече Тетка Лидија, умирало је од превише могућности за избор. (II. Куповина, Глава пета)[4]
Али ако то јесте прича, макар и мојој глави, сигурно је причам некоме. Приче не причате сами себе. Увек постоји неко други. (III. Ноћ, Глава седма)[5]
Али можда је досада еротична, кад се жене досађују за мушкарце. (V. Дремеж, Глава тринаеста)[6]
Данас проповедници много личе на пословне људе. (VI. Домаћинство, Глава четрнаеста)[7]
Показују нам само победе, никада поразе. Коме још требају лоше вести? (VI. Домаћинство, Глава четрнаеста)[8]
... нико не умире од недостатка секса. Умиремо до недостатка љубави. (VII. Ноћ, Глава осамнаеста)[9]
Здрав разум је вредна имовина; (VIII. Дан рођења, Глава деветнаеста)[10]
У тешким околностима жеља за животом везује се за чудне предмете. (VIII. Дан рођења, Глава деветнаеста)[11]
Међутим, не заборавите да је и праштање моћ. Молити за опроштај јесте моћ, ускратити га или пружити јесте моћ, можда највећа. (VIII. Дан рођења, Глава двадесет трећа)[12]
Живи у садашњости, искористи је што боље можеш, ништа друго немаш. (IX. Ноћ, Глава двадесет четврта)[13]
Што год је ућуткано, кроз буку ће се чути, али ћутке. (X. Свици за душу, Глава двадесет пета)[14]
Један и један и један и један није четири. Сваки остаје јединствен, не могу се спојити. (XI. Ноћ, Глава тридесета)[15]
Не можеш контролисати шта осећаш, једном је рекла Мојра, али можеш контролисати како се понашаш. (XI. Ноћ, Глава тридесета)[16]
Тренутак издаје је најгори, тренутак кад ван сваке сумње сазнате да сте издати: да вам је неко друго људско биће пожелело такво зло. (XI. Ноћ, Глава тридесета)[17]
Кад сам била млађа и замишљала старост, мислила бих: Можда се све више цени кад ти не остане још много времена. (XII. Језавеља, Глава тридесет прва)[18]
Боље никад не значи боље за све. Увек значи горе за неке. (XII. Језавеља, Глава тридесет друга)[19]
Међутим, људи ће све урадити само да не признају да им је живот безначајан. То јест бескористан. (XII. Језавеља, Глава тридесет трећа)[20]
Има нечег моћног у шапутању вулгарности о онима који владају. Има нечег заносног у томе, нечег безобразног, потајног, забрањеног, узбудљивог. То је својеврсна бајалица. Смањује их, своди их на величину с којом можемо да се носимо. (XII. Језавеља, Глава тридесет четврта)[21]
Може се заронити врло дубоко у себе, толико дубоко да вас више никад не извуку. (XII. Језавеља, Глава тридесет пета)[22]
Заиста је невероватно на шта ће се људи навићи, докле год имају понеку компензацију. (XIV. Спасење, Глава четрдесет прва)[23]
Туђи злочини наш су тајни језик. Кроз њих себи показујемо на шта смо ипак способне. (XIV. Спасење, Глава четрдесет друга)[24]
Као што нам историјска изучавања показују, ниједан нови систем не може сменити претходни а да у себе не инкорпорира многе његове елементе... (Историјске белешке)[25]
Када моћи нема, свака мрвица моћи је примамљива. (Историјске белешке)[26]
Како сви историчари знају, прошлост је велика тама, испуњена одјецима.(Историјске белешке)[27]
