Смаил Караило

Смаил Смајо Караило (Цетиње, 15. децембар 1940) српски је сликар и педагог из Црне Горе.

Смаил Караило је дипломирао на Уметничкој школи у Сарајеву^[1] и на Ликовној академији у Београду, у класи професорке Љубице Цуце Сокић. Радио је као професор на Наставничком факултету у Никшићу^[2] и на Факултету ликовних уметности Универзитета Црне Горе на Цетињу.^[1]

Караилово сликарство се одликује разуђеном палетом деликатно изнијансираних тоново, лирском маштовитошћу и поетичном атмосфером (Владичина башта, 1967; Зелена слика, 1976).^[2]

Караило је сликар неоромантичарске оријентације. Препознат је по својој уметничкој доследности, аналитичком приступу у дефинисању сваког детаља у слици и хармоничним односима црвене, жуте, зелене и сиве, којима ствара јединствене целине у којима једна боја доминира. Поштујући основне принципе класичног сликарства – композиционе принципе, еуклидску перспективу, магију светлосних сензација, моделовање форме, опредељује се за неодивизионалистичку технику сликања – валеријанско тонирање чистих боја. Наведеним карактеристикама формалног слоја слике, постиже оптичке илузије, које његовом сликарству дају сањиву, бајковиту димензију магичног реализма и метафизичког сликарства. Светлост, као важан, ако не и примарни пластични елемент, флуидно се шири кроз простор, обавија и омекшава облике, стварајући јединствен визуелно-уметнички корпус. Мотивски се определио за фигуралне композиције – надреалне визије („Поморанџаста башта“, „Плажа у мојој башти“, „Владичина башта“, 1970), пејзаже саткане од светлости и боје („Пејзаж“, 1983; „Гола“, 1996; „Дукља“) и мртве природе („Полица“, 1980–1990). Слике Смаила Караила прожете су носталгичном нотом, која оживљава његово сенковито сећање на детињство. У њима открива скривену лепоту природе и тајне света које се крију иза визуелне илузије. Прошлост као емотивна окосница и садашњост која се више интуитивно него опажа обликују његово дело, које, у ширем контексту, припада лирском, фантастичном сликарству.^[1]

Од 1965. године учествује на изложбама УЛУС-а, а од 1981. године УЛУЦГ-а.

• Галерија Графичког колектива, Београд (1967, 1972);
• Модерна галерија, Титоград (1971);
• Градска галерија, Улцињ (1971);
• Плави замак, Цетиње (1971);
• Галерија „Ал“, Подгорица (1998).

• Цетињски ликовни салон (1965, 1975, 1978, 1979, 1980, 1991);
• IV Београдски тријенале југословенске ликовне уметности, Београд (1970);
• „Савремена црногорска уметност“, Рим, Бари; Хаселт, Шарлроа, Турне (Белгија); Париз; Загреб (1972–1973);
• СЛУЈ, Сарајево (1975); Скопље (1981);
• „Уметност на тлу Црне Горе од праисторије до данас“, Москва (1981);
• „160 дела из Уметничког музеја Црне Горе“, Београд (1986/87);
• „Савремени цетињски сликари“, Кострома (Русија, 1995).

• Омладинска награда Цетињског ликовног салона „13. новембар“, Цетиње (1965);
• Велика награда Академије ликовних уметности из фонда Риста и Бете Вукановић, Београд (1967);
• Награда Октобарског салона, Београд (1974);
• Награда Цетињског ликовног салона „13. новембар“, Цетиње (1980);
• Тринаестојулска награда (1986);
• Одлуком Владе Црне Горе, додељен му је статус Истакнутог културног ствараоца (2012).

• Списак српских сликара

1. ^ ^{а б в} „LLUCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-04-26. 
2. ^ ^{а б} Перовић, Олга (1987). Ликовна енциклопедија Југославије, Том 2, К – Рен. Загреб: Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа". стр. 13. ISBN 8670530015.