Софија Драусаљ

Софија Драусаљ (рус. София Рудольфовна Драусаль, Александровск, 25. септембар 1894^[а] — Београд, 22 октобар 1991), оперска певачица, сопран, првакиња Београдске опере. Родом из данашње Украјине, као припадница руске беле емиграције која се после Октобарске револуције населила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,^[1][2] била је међу оснивачима Београдске опере Народног позоришта у Београду.^[3]

Рођена је 25. септембра 1894 као Софија Рудољфовна Драусаљ у Александровску у Царској Русији, данашње Запорожје у Украјини, од мајке Јекатерине Јевсејевне и оца Рудолфа Каетановича Драусаља. Имала је старију сестру, Паулину Рудољфовну (1886-1983).^[4]

У Александровску је завршила гимназију и почела да ради као учитељица, јер је отац био против тога да студира музику. На крају ипак заршава студије соло-певања и клавира на Конзерваторијуму у Одеси, у класи италијанског оперског певача, баритона, Делфина Менотија. 1920. године избегла је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Најпре је стигла у Дубровник, да би се касније исте године преселила у Београд и постала чланица новоформиране Београдске опере, где је била међу пионирима који су је оформили. Пензионисала се 1952. године.^[3][5][6][7]

Соња, како јој је био надимак, удала се за руског емигранта Михаила Мишу Лаптева (1. јануар 1892 - 11. април 1970), после чега је свом девојачком презимену додала и удато презиме Лаптев.^[8] Умрла је у Београду, 22. октобра 1991. године.^[3][5][6] Сахрањена је на Новом гробљу.^[9]

Певањем почиње да се бави 1919. године у Одеси, као чланица локалног позоришта Интермедија, свега два дана после положеног дипломског испита. До 1920. године и одласка у емиграцију, наступала је са Интермедијом на турнеји по јужној Русији (Ростов на Дону, Харков, Севастопољ). У трупи су били и тада чувени певачи попут баритона Георгија Бакланова и тенора Леонида Собинова. Драусаљева добија епитет "младе певачице која је са лакоћом савладала све техничке потешкоће, истакавши све лепе висине и пијанисима".^[5][7][10]

Као избеглица стиже у Дубровник где је на концерту чују Милан Грол, управник Народног позориштза у Београду, и драматург Милан Предић, који је позивају у Београд. Стални члан опере у Београду постаје 1920. године, а дебитује 9. фебруара 1921 у улози Ђилде у Риголету. Већ први наступ донео јој наклоност критике, и похвале и симпатије публике. У Београдској опера била је ангажована у два наврата, 1920-1926. и 1927-1928. година, док је у кратком међупериоду наступала у Загребу. У току ангажмана у Београду одиграла је велики број носећих сопранских улога у операма Боеми (улога Мизет), Севиљски берберин (Розина), Аида, Травијата, Борис Годунов (Ксенија),^{[3][5][6][7][10]} Пикова дама (Пастушка), Кармен (Микаела).^[11]

У првој половини 1920-их година, до 1924, као и већина њених руских колега, наступала је у кафани "Руска семија". Кафана је неколико пута мењала имена ("Руски ресторан", "Руска лира"), али је уз чувени "Казбек" увек била најпознатија руска кафана у Београду. У питању су биле вечери под називом "суботњици", које је организовало емигрантско Књижевно-уметничко друштво. Концерти су се понекад организовали и на тераси хотела "Палас". Од 1925. до 1928. године наступала је на концертима које је организовао Руски народни универзитет.^[12]

Затим креће на вишегодишњу турнеју по Европи и Африци, где је наступала у јужној Француској (Париз, Ница, Кан, Тулон), Шпанији (Канарска острва), Алжиру и Мароку.^[3][5] 1931. године постаје чланица Руске опере у Паризу, са којом наступа на турнеји по Француској и Шпанији.^[7] 1932. се враћа у Југославију и ради као наставник соло певања у Новом Саду, где јој је прекомандован супруг. У Београдској опера наступа повремено као гост, закључно са сезоном 1938/1939. године.^[3][5][10]

За време окупације у Другом светском рату наступала је у Руском дому у Београду. После 1945. године поново се активира као стални гост Народног позоришта, али се 1946. године повлачи са оперских наступа улогом Ђилде, којом је и започела београдску каријеру двадесетпет година раније. 1948. године постаје солиста Радио Београда, као једна од првих стално ангажованих солиста. Пензионисала се 1952. године.^[3][5][6]

Драусаљева је била колоратурни сопран.^[13] Критичари су је сматрали сопраном "невелике носивости", али кристално чистог звука, као и солидне технике, изразите музикалности и сценског шарма.^[7] Ширу популарност је стекла и као концертна певачица, јер је поседовала префињени осећај за стил.^[6]