Спелеологија

Спелеологија (од грч. σπηλαιου [spelaiou], што значи природна поздемна шупљина)^[1] је научна грана геологије која се бави истраживањем морфологије, настанка и развоја јама и пећина. Примарни циљ спелеолошког истраживања је израда њиховог топографског нацрта на основу мерења димензија и пружања пећинских канала, као и документовање запажених геолошких, морфолошких, хидролошких и других својстава.^[1]

Спелеологија је интердисциплинарна наука, комбинује знање хемије, биологије, геологије, метеорологије, и картографије; анализира и прати подземне воде и путеве.

Реч спелеологија први пут је употребио француз Едвард Алфред Мартел на једном геолошком скупу који се одржао у Француској 1893. године.^[2] Он је тада спелологијом назвао све делатности које се обављају у истраживању пећина и јама као што су улажење, проучавање и тумачење, а која се обављају употребом свих расположивих техника.

Овакво једно истраживање би било немогуће без силаска у спелеолошке објекте. Силасци се изводе посебном техником и великим физичким напором за савладавање многих препрека у унутрашњости земље. Пошто је потребан физички напор као и психофизичка спремност уз које се долази до резултата спелологија се може посматрати и као рекреативни спорт.

Спелологијом се може бавити аматерски или професионално. За савладавање препрека на које се наилази у истраживању потребно је, поред добре физичке сперемности и веома добро познавање техника које се употребљавају у спелеологији. Технике као постављање и опремање вертикалних делова пећина и јама је комплексан и веома напоран посао који могу обављати само веома искусни спелеолози. Искуства се стичу временом а почетне основе на курсевима које воде и одржавају друштва или савези.

Научно истраживање пећина и јама може се искористити у изградњи тунела и путева, у искоришћавању подземних резервоара воде за снабдевање становништва, у уређењу пећина за туристичке посете и сл.

Историја

До средине деветнаестог века научна вредност пећина је разматрана само у контексту њиховог доприноса другим гранама науке, а студије пећина су сматране делом већих дисциплина као што су географија, геологија или археологија. Веома мали број студија усредсређених на саме пећине је предузет пре рада Едуар-Алфреда Мартела (1859–1938), 'оца модерне спелеологије', који је својим опсежним и добро публикованим истраживањима пећина увео у Француску концепт спелеологије као посебне области истраживања. Године 1895, Мартел је основао Спелеолошко друштво, прву организацију посвећену науци о пећинама.

Пораст спелеологије је директно повезан са развојем спорта пећинарство, како због стимулације јавног интереса и свести, тако и због чињенице да већину спелеолошког теренског рада спроводе спорти, пећинари.

Међународни спелеолошки конгрес предложен је на састанку у Валансу, Француска 1949. године, а први пут одржан 1953. године у Паризу. Међународна унија спелеологије (УИС) основана је 1965. године.^[3]

Опрема

Опрему која се користи у спелеологији можемо грубо да поделимо на личну техничку, личну за боравак у спелеолошком објекту и техничку опрему за опремање самог објекта.^[4]

Прва и основна ствар која мора да се разуме када причамо о опреми у спелеологији јесте чињеница да се спелеолози у објектима вертикално крећу искључиво по ужету које је фиксно постављено у објекту. Односно за разлику од алпинизма где се уже користи за обезбеђивање у случају пада, оно је овде фиксно постављено и спелеолог се уз помоћ опреме пење/спушта по њему. Даље у тексту користићемо термин "спелеолошки систем" за фиксно постављену ужарију. Пад није нормална ствар, заправо ако дође до пада сматра се да је спелеолог направио озбиљну грешку у преласку спелеолошког система.

Лична техничка опрема

Лична техничка опрема се састоји од шлема, техничког комплета, доњег и горњег појаса. Доњи појас је главни део опреме који на који се качи остатак опреме. Дизајниран је да буде пре свега робустан и што компактнији, како не би ометао спелеолога у честим провачењима. Горњи појас омогућава позиционирње опреме при пењању уз уже. Технички комплет се састоји од пет карабинера, ножне пењалице − малпе или блокера, грудне пењалице − крола, справе за спуштање − десендера, пупковине и узенгије. Технички комплет је оно што омогућава спелеологу да се пење, односно спушта низ уже. Уз ово постоји и ножна пењалица − пантин, која за разлику од већ поменуте опреме није обавезна, већ опциона, омогућава лакше пењање уз уже.

Лична за боравак у објекту

Лична опрема за боравак у објекту се пре свега састоји од светла, активног веша, подкомбинезона, комбинезона и углавном гумених чизама.

Светло је изузетно битно, користе се готово искључиво чеоне лампе које се каче на шлемове, чиме руке остају слободне за остале послове. Обавезно се носи примарно и секундарно светло и сада су то углавном лед лампе, док су се раније користиле и карбидне које сада излазе иѕ употребе. Битно је да је одећа од синтетике или вуне, памук се никада не корити, а заштитни комбинезон је такође од јаког и отпорног синтетичког платна.

Техничка опрема за опремање објекта

У спелеологији се користи за опремање објекта семистатичка ужарија пречника 8-10,5 mm, разне врсте синтетичких гуртни, карабинери као и

"болтови" и "спитови" за причвршћивања плочица а самим тим и ужета за стену.

Циљ oprемања објекта јесте да се ужарија причврсти на стену тако да спелеолози могу да се крећу по објекту на безбедан начин.

Пећинска геологија, хидрогеологија и биологија

Крас је предео који има кречњак испод којег је дошло до ерозије. Пећине се највећим делом формирају хемијском корозијом кроз процес растварања.^[5] Корозија има више начина да се то оствари, може се десити на карбонатним стенама путем хемијских реакција, у гипсу и каменој соли може се десити физички, а у силикатним стенама и топлој клими може доћи и до распадања материјала.

Референце

^ ^а ^б „СОБ - Спелеологија, пристпуп 5. септембар 2012”. Приступљено 25. 4. 2013.
^ Mattes, Johannes (2015-01-01). „Disciplinary identities and crossing boundaries: The academization of speleology in the first half of the twentieth century”. Earth Sciences History (на језику: енглески). 34 (2): 275—295. ISSN 0736-623X. doi:10.17704/1944-6187-34.2.275.
^ „What is the UIS?”. www.uis-speleo.org. Приступљено 2019-04-28.
^ Marbach, George; Tourte, Bernard; Alspaugh, Melanie (2002). Alpine Caving Techniques: A Complete Guide to Safe and Efficient Caving (2002 изд.). ISBN 978-3-908495-10-9.
^ Bögli, A. (2012-12-06). Karst Hydrology and Physical Speleology (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-642-67669-7.

Литература

Marbach, George; Tourte, Bernard; Alspaugh, Melanie (2002). Alpine Caving Techniques: A Complete Guide to Safe and Efficient Caving (2002 изд.). ISBN 978-3-908495-10-9.
Hill, Carol A.; Forti, Paolo (1997). Cave Minerals of the World 2nd Edition (2nd изд.). Natl Speleological Society. ISBN 978-1-879961-07-4.
Moore, George W.; Sullivan, G. Nicholas (1. 6. 1997). Speleology: Caves & the Cave Environment. National Speleological Society (revised изд.). Cave Books. ISBN 978-0-939748-46-4.
Ford, D.C.; Williams, P (2007). Karst Hydrogeology and Geomorphology. John Wiley and Sons Ltd. ISBN 978-0-470-84996-5.
Jennings, J.N. (1985). Karst Geomorphology (2nd изд.). Blackwell. ISBN 0-631-14032-8.
Palmer, A.N. (2009). Cave Geology. Cave Books. ISBN 978-0-939748-66-2.
Sweeting, M.M. (1973). Karst Landforms. Macmillan. ISBN 0-231-03623-X.
van Beynen, P., ур. (2011). Karst management. Springer. ISBN 978-94-007-1206-5.
Vermeulen, J.J.; Whitten, T. (1999). Biodiversity and Cultural Property in the Management of Limestone Resources in East Asia: Lessons from East Asia. The World Bank. ISBN 978-0-821345-08-5.
„What is Karst?” (PDF). Environmental Science Institute. The University of Texas at Austin. 16. 5. 2006. Приступљено 25. 12. 2020.
Jackson, Julia A., ур. (1997). „Karst”. Glossary of geology. (Fourth изд.). Alexandria, Virginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349.
Doerr, S. H. (18. 3. 1999). „Karst-like landforms and hydrology in quartzites of the Venezuelan Guyana shield: Pseudokarst or "real" karst?”. Zeitschrift für Geomorphologie. 43 (1): 1—17. Bibcode:1999ZGm....43....1D. doi:10.1127/zfg/43/1999/1.
Billi, Andrea; De Filippis, Luigi; Poncia, Pier Paolo; et al. (фебруар 2016). „Hidden sinkholes and karst cavities in the travertine plateau of a highly-populated geothermal seismic territory (Tivoli, central Italy)”. Geomorphology. 255: 63—80. Bibcode:2016Geomo.255...63B. doi:10.1016/j.geomorph.2015.12.011.
Pavšič, Jernej (2006). Geološki terminološki slovar (на језику: словеначки). Založba ZRC. стр. 142. ISBN 978-961-6568-84-5. Приступљено 15. 6. 2020.
Šegota, Tomislav (25. 1. 2009). „Krš ili kras? Krš! - Geografija.hr”. Geografija.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 3. 11. 2018. г. Приступљено 30. 10. 2018.
Matas, Mate (7. 6. 2004). „Veliki krš oko krša u jeziku - Geografija.hr”. Geografija.hr (на језику: хрватски). Приступљено 30. 10. 2018.
Roglić, Josip (1974). Krš Jugoslavije (Volume 9/1 изд.). Zagreb: JAZU Jugoslovenska Akademija Znanosti i Umjetnosti. стр. 29.
„karst | Search Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com. Приступљено 31. 12. 2019.
Pfeiffer, Dieter (1961). „Zur Definition von Begriffen der Karst-Hydrologie.”. Zeitschrift der Deutschen Geologischen Gesellschaft. 113: 51—60.
Snoj, Marko (2003). Slovenski etimološki slovar. Ljubljana: Modrijan. стр. 318.
Ford, Derek (2007). „Jovan Cvijić and the founding of karst geomorphology”. Environmental Geology. 51 (5): 675—684. S2CID 129378021. doi:10.1007/s00254-006-0379-x.
Cvijić, Jovan (1918). „Hydrographie souterraine et évolution morphologique du Karst”. Recueil des travaux de l'institut de géographie alpine (на језику: француски). 6 (4): 375—426. doi:10.3406/rga.1918.4727.
Gilli, Éric; Mangan, Christian; Mudry, Jacques (2012). Hydrogeology: Objectives, Methods, Applications. Превод: Fandel, Choél. CRC Press. стр. 7.
Thornbury, William D. (1969). Principles of geomorphology (2d изд.). New York: Wiley. стр. 303—344. ISBN 0471861979.
„Karst Landscapes of Illinois: Dissolving Bedrock and Collapsing Soil”. Prairie Research Institute. Illinois State Geological Survey. Архивирано из оригинала 02. 12. 2020. г. Приступљено 26. 12. 2020.
Grove, Glenn E. (септембар 2003). „Karst Features and the Dissolution of Carbonate Rocks in Crawford County” (PDF). Indiana Department of Natural Resources, Division of Water, Resource Assessment Section. Приступљено 26. 12. 2020.
Wolfgang, Dreybrodt (2004). „Dissolution: Carbonate rocks”. Encyclopedia of Caves and Karst Science. стр. 295—298. Приступљено 26. 12. 2020.
Davis, D.G. (2000). „Extraordinary features of Lechuguilla Cave, Guadalupe Mountains, New Mexico”. Journal of Cave and Karst Studies. 62 (2): 147—157. CiteSeerX 10.1.1.521.9303 .
Galdenzi, S.; Maruoka, T. (2003). „Gypsum deposits in the Frasassi Caves, central Italy”. Journal of Cave and Karst Studies. 65 (2): 111—125. Приступљено 24. 2. 2021.
Galdenzi, S.; Cocchioni, M.; Morichetti, L.; et al. (2008). „Sulfidic ground water chemistry in the Frasassi Cave, Italy” (PDF). Journal of Cave and Karst Studies. 70 (2): 94—107. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. Приступљено 2012-11-29.