Српска средњовековна музикаСрпска средњовековна музика обухвата музичко стваралаштво и праксу на територији српских земаља током средњег века, оквирно од времена христијанизације и формирања првих држава (IX-X век) до пада под османску власт (XV век). Она представља важан део српске музичке историје и културе средњовековне Србије, а развијала се превасходно у оквирима Српске православне цркве и на владарским дворовима. Историјски контекст и утицајиКултурни живот средњовековне Србије, укључујући и музику, био је под доминантним утицајем Византије, која је представљала главни центар православне духовности и културе на Истоку.[1] Прихватањем хришћанства, Срби су усвојили и византијско црквено појање као основу своје литургијске музике. Поред византијског, могући су били и спорадични утицаји са Запада, посебно у приморским областима. Црквена музика Црквена музика представља најбоље очувани и најзначајнији део српског средњовековног музичког наслеђа. Била је искључиво вокална, једногласна (монофона) и извођена на српскословенском језику (српској редакцији старословенског језика). Основе и византијско наслеђеСрпско црквено појање темељило се на систему Осмогласника (Октоиха), византијском систему осам гласова (модуса) који су се смењивали током литургијске године. Преузети су и основни литургијски жанрови као што су стихира, тропар, кондак, ирмос, итд.[2] Музика је записивана неуматском нотацијом византијског типа. Српски домеси и познати ауториИако заснована на византијским узорима, српска црквена музика је временом развијала и одређене локалне специфичности. Стваране су и нове песме посвећене српским светитељима (нпр. Светом Сави, Светом Симеону). Већина композитора и појаца из средњег века остала је анонимна. Ипак, сачувана су имена неколико значајних стваралаца:
Музика у манастиримаМанастири су били главни центри музичке писмености и праксе. У њима су се преписивали и илуминирали богослужбени рукописи са неуматским записима (псалтири, октоиси, минеји), а монаси су били главни носиоци појачке традиције. Манастир Хиландар на Светој Гори био је један од најзначајнијих центара српске духовности и музичке културе. Световна музикаО световној музици у средњовековној Србији има знатно мање директних података него о црквеној, јер се она углавном није записивала на исти начин.[2] Ипак, на основу писаних извора (житија, летописи, путописи) и приказа на фрескама и минијатурама, може се закључити да је световна музика била присутна и разноврсна. Дворска музикаНа дворовима српских владара и властеле постојали су професионални музичари, познати као "свиралници", "глумци" или "праскалници", који су изводили музику за забаву, на свечаностима и у ратним походима.[2] О врсти музике и инструментима може се делимично закључити на основу византијске дворске праксе и приказа на фрескама. Народна музика и инструментиНародна музика је пратила свакодневни живот, рад, обичаје и празнике. Постојале су песме и игре различитог карактера. Гусле се помињу као инструмент уз који су се певале епске песме, иако је њихова улога можда била још израженија у каснијим периодима. На фрескама су приказани и други инструменти попут лауте, фидуле (врста гудачког инструмента), бубњева, труба (бусина), псалтириона, цимбала, а понекад и оргуља под западним утицајем.[2] Музички инструментиНа основу археолошких налаза, писаних извора и ликовних представа, познати су неки од инструмената који су коришћени у средњовековној Србији:
Извори за проучавањеГлавни извори за проучавање српске средњовековне музике су:
Значај и наслеђеСрпска средњовековна музика, посебно црквено појање, представља важан део националног културног идентитета и духовне баштине. Она сведочи о културним везама са Византијом, али и о развоју сопствених музичких израза. Иако је велики део световне музике изгубљен, црквена музичка традиција наставила је да живи и да се развија и у каснијим периодима, а њено проучавање и извођење је и данас актуелно. Види још
Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
