Антарктик није политички ентитет, његов статус је регулисан „Уговором о Антарктику“, потписаним у Вашингтону1959. године,[1] који обавезује потписнике да територију Антарктика користе само у мирољубиве сврхе и за научна истраживања.
Већина истраживачких станица је постављена на ободу континента, на стенама а не на покретном леду. На стотине научника смештено је у изолованим капсулама које се налазе и до 3000 метара изнад залеђене воде. Капсуле су високе и по 16 m и оне саме по себи нису довољне за заштиту од хладноће. Зато се у свакој таквој капсули подижу засебни објекти разних намена. Једне су предвиђене за смештај људи, а друге за складиштење хране, горива, разних инструмената и апарата.
Снабдевање и веза
Снабдевање храном и другим потрепштинама често је могуће спровести само из ваздуха. Специјални авиони при томе не гасе своје моторе, јер је температура толико ниска да се гориво у мотору може заледити. Залихе хране се допремају у великим количинама, које могу да задовоље потребе за годину дана. То су основне превентивне мере у случају катастрофа од којих је у овом случају највећа и најчешћа пожар.
Радио-апарати омогућују успостављање веза између кампова који су међусобно удаљени и по неколико стотина километара. Станице су опремљене специјалним апаратима, камерама, капсулама и за рад у води, кавезима и моторним возилима.
Истраживање континента
С времена на време, зависно од потребе, на Антарктик из Минесоте се допремају посебно дресирани пси трагачи. Они овде не бораве дуго због неподношљивих климатских услова. Пси трагачи су од велике помоћи истраживачима Антарктика јер једино они могу да осете присуство опасних, великих пукотина испод леда и на време зауставе истраживачку екипу спречавајући тако потенцијалне несреће. У недостатку ових паса који вуку санке користе се специјална моторна возила, али њихов највећи проблем је велика потрошња горива. Истраживања по копну обављају се помоћу одашиљача и апарата за регистровање. Те активности су често ометане мећавама, тако да су научници приморани да доста времена проводе под водом. Рад у води им олакшава ронилачка опрема направљена специјално за ове сурово хладне воде, капсуле са камерама, и кавези који их штите од антарктичких грабљиваца и китова убица и фока леопарда које су дуге и до 4 метра.
Туристи на Антарктику
У последње време расте интересовање туриста широм света који желе да посете овај по много чему посебан континент. Осим авантуристичког духа и храбрости за овакву пустоловину потребно је и доста новца тако да је број туриста још увек минималан. То не значи да се стање у будућности неће променити, напротив прогнозира се лепа будућност развоју туризма на Антарктику. То ће бити једна од најпримамљивијих туристичких дестинација.