Статус епилептикус

Статус епилептикус, према дефиницији СЗО, јесте „појава три или више епилептичних напада у току 30 минута, без успостављања свесног стања између напада“.^[1] У случају да траје дуже, овакво стање проузрокује тешка и неповратна оштећења можданог ткива.

За терапију статуса епилептикуса најчешће се користе диазепам, фенитоин и лоразепам, као и фенобарбитон-натријум.^[1]

Диазепам код највећег броја пацијента зауставља напад, али се мора апликовати интравенски да би дао резултата. У одраслих особа, дозе могу бити од 20 до 30 mg. Ове дозе понекад могу да проузрокују депресију дисања као нежељени ефекат.

Комбинација фенитоина и лоразепама је чест избор у терапији епилептичког статуса. Фенитоин треба да се примени у дози од 15 mg/kg, спром интравенском инфузијом. Доза за лоразепам је 0,1 mg/kg. Дејство лоразепама је скоро тренутно, док фенитоин има продужени ефекат. Фенитоин се може инфундовати са соним раствором, а не раствором глукозе, јер га она брзо преципитира.

у случају да терапија фенитоином није дала ефекта, приступа се инфузији фенобарбитон-натријума. Дозе могу да варирају — 100-200-400, чак и до 800 mg. По правилу, ове дозе код болесника изазивају барбитурну кому, у којој је изражена депресија дисања.

Ако, пак, ниједна од ових мера не помогне, пацијент се доводи у стање опште анестезије, да би се избегло теже оштећење мозга за време епилептичког статуса.

• Милошевић, Миленко (март 2011). Фармакологија за други разред медицинске школе. Владислав Варагић. Завод за уџбенике, Београд. стр. 57. ISBN 978-86-17-15239-8.  |access-date= захтева |url= (помоћ)

• Статус епилептикус на Stetoskop.info

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).