Стереотипи о ЛГБТ+ заједници

ЛГБТ стереотипи су поједностављене претпоставке, судови, веровања и мишљења везана за секусалне оријентације и родне идентитете ЛГБТ особа. Стереотипне перцепције могу се стећи кроз интеракције са родитељима, наставницима, вршњацима и мас-медијима^[1] или, генерално, кроз недостатак блискости из прве руке, што резултира повећаним ослањањем на генерализације.^[2]

Негативни стереотипи су често повезани са хомофобијом, лезбофобијом, бифобијом или трансфобијом.^[3]

Једнака су права загарантована свим људима, па тако и ЛГБТ особама, ни мање ни више него хетеросексуалним. Једнакост и недискриминација како по питању здравља, тако и уопште, односе се на то да све особе, без обзира на пол, сексуалну оријентацију или родни идентитет добијају једнак третман. Једино „право” које се одузима доношењем закона који иду у прилог ЛГБТ особама је „право на дискриминацију”, које заправо и није право.^[4][5]

Док су ЛГБТ особе повезане са нерелигиозношћу, кампања за људска права промовише став да појединац може бити геј и религиозан. Мада многе лезбијке, геј и бисексуалне (ЛГБ) особе осећају да је већина вероисповести непријатељски настројена према њиховој заједници, већина ЛГБ одраслих особа је верски повезана, наводи се у новој студији Пју центра за истаживање.^[6]

Медији углавном имају сензационалистички приступ овој теми. Често се указује на то да новинари треба да буду обучени за извештавање о ЛГБТ особама и њиховим правима али и да ЛГБТ заједница, такође, треба да научи како да на најбољи начин медијима представи проблеме са којима се суочавају и дискриминацију којој су изложени.^[7]

Само мали проценат ЛГБТ људи манифестује „карактеристичне” стереотипне гестове. Као и код хетеросексуалне популације, индивидуалне разлике су небројене.^[8]

Сексуална склоност или оријентација је афинитет према супротном (хетеросексуалност), истом (хомосексуалност), оба (бисексуалност) или ниједном полу (асексуалност). Нико никада није одлучивао о томе који ће му се пол допадати. Ни они који припадају хетеросексуалној већини нису одабрали своју оријентацију, већ су је само уочили и према њој се водили.^[8]

Психолози, психијатри и други стручњаци за ментално здравље слажу се у томе да истополна оријентација не спада у менталне болести, поремећаје или емоционалне проблеме. Хомосексуалност представља начин на који мањина популације изражава љубав и сексуалност. Све студије о способности расуђивања, стабилности, поузданости, друштвеној и професионалној прилагођености показују да геј мушкарци и лезбијке функционишу добро колико и хетеросексуалне особе. Светска здравствена организација донела је одлуку пре 1990. године да хомосексуалност није болест.^[9] Етички комитет Српског лекарског друштва се 2008. јавно изјаснио да хомосекусалност није болест.^[10]

Међу многим животињским врстама има хомосексуалности и бисексуалности. Хомосексуалност је регистрована међу 1500^[11], а научно потврђена код 500 животињских врста.^[12][13]

Према различитим истраживањима, особе истополне сексуалне оријентације чине око 10% популације без обзира на нове законе или друштвене ставове, различите моралне вредности и стандарде одређене културе. Повећање видљивости хомосексуалних особа у јавности и одржавање параде поноса не доводи до повећања ЛГБТ популације, већ до повећања толеранције и „изласка из ормара” оних који своју сексуалну оријентацију сакривају од породице, пријатеља и окружења.^[14]

Партнерске улоге у истополним везама нису дефинисане у категоријама „мушко” и „женско”, а овакву заблуду условљавају културно укорењени хетеронормативни ставови.^[15]

Правно признавање истополних заједница и бракова нема утицаја на хетеросексуалне заједнице и бракове, као ни на њихово планирање потомства. Светска популација неумољиво расте упркос постојању хомосексуалности од давнина. Окривљивање мањине за пад појединог националног прираштаја је крајње ирационално.^[8]

Стереотип полази од премисе да је хомосексуалност ствар васпитања. Нема никаквих доказа да би одрастање у породици истополног пара могло поспешити или подстаћи развој хомосексуалности код детета. На нашим просторима сва деца одрастају искључиво у хетеросексуалним породицама, па ипак одређен проценат људи има хомосексуалне склоности.^[16][17] Такође, истраживања показују да је квалитет родитељства, а не сексуални идентитет родитеља, суштински чинилац ефикасног родитељства и то је оно што је важно за добробит деце.^[18]

Најчешћа предрасуда је да бисексуалност уопште не постоји. Сматра се понекад да су бисексуалне жене заправо стрејт и да својом додатном компонентом сексуалности привлаче пажњу мушкараца, док су бисексуални мушкарци заправо геј, али то не смеју себи да признају.^[19] Истраживања показују да је само мали број људи предоминантно хетеросексуалан или предоминантно хомосексуалан. Већина се заправо налази између та два екстрема у широком спектру сексуалности и има, у мањој или већој мери, капацитет остваривања интимних односа с оба пола.^[8]

Мада хомосексуални људи могу себе прво аутовати као бисексуалне или схватити своју привлачност према истом полу као бисексуалност, ово не мора бити тачно – неки људи схвате да су бисексуални и такви остану заувек. Такође, једна од великих предрасуда је и да су бисексуалци само збуњени.

Ништа у самој бисексуалној оријентацији не води ка изричитој жељи према иједној од ових ствари. Бисексуалност значи волети више од једног пола, али не и нужно у исто време. Такође не означава жељу за што више секса. Такође, у самој бисексуалности ништа не говори да ће те особа преварити са другим, или пак истим полом.^[20]

Донедавно је трансродност карактерисана као ментална болест од стране Светске здравствене организације. СЗО је најавила да у новом издању Међународне класификације болести, родна неусаглашеност особе ће од сада бити третирана као стање које се тиче сексуалног здравља.^[21]

Многи сматрају да су трансродне само оне особе које популарно речено „мењају пол” односно прилагођавају пол свом родном осећају, међутим, не ради се само о томе. Трансродне особе обухватају читај спектар идентитета свих оних идентитета који надилазе родне норме које су устаљене у нашем друштву. Неким транс особама је јако важно да свој пол прилагоде свом родном осећају. Доста транс особа је јако задовољно својим телом и јако им је важно да родни идентитет буде прихваћен онакав какав јесте.^[22]

Једна од честих предрасуда према транс женама је претпоставка да су оне аутоматски и дрег краљице.^[23]

Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја.