Султанија Ајше Сенијепервер

Сенијепервер султанија (1759-60 – 11. децембар 1828) била је четврта супруга султана Абдул Хамида I, и Валиде султанија њиховом сину султану Мустафи IV.^[1][2][3]

Сенијепервер се удала за Абдул Хамида 1774. године и добила је титулу "четврте жене".^[4]Исте године, Симтен Кадин, богата жена из харема, донирала је земљу Сенијепервер.^[5] Наредне године, она је добила титулу "треће жене".^[4] 1776. године је родила прво дете, сина, шехзаде Ахмета, који је умро када је имао 2 године.^[6][7]

1778. године је добила титулу "друге жене". Јула 1778. године, родила је друго дете, ћерку, султанију Есму.^[6] Затим је родила треће дете, сина, шехзаде Мустафу, који ће касније постати султан.^[8] Бојала се да ће Мустафа да се разболи као и његов старији брат, па се много молила. Затвореницима који су били затворени због дугова је опростила дугове и пустила их на слободу.^[6]

1780. године је наредила да се сагради фонтана у Ускудару, близу џамије Џедид Валиде, у част њеног преминулог сина, Ахмета.^[6]

Две године касније, у децембру 1782. је родила још једно дете, ћерку, султанију Фатму, која је умрла од малих богиња када је имала 3 године. Сенијепервер је постала удовица након смрти султана Абдул Хамида 1789. године, а затим се преселила у Стару палату.^[9]

Након збацивања султана Селима III, Сенијепервер је постала Валиде султанија свом сину Мустафи IV.^[1]

Након што је владао као султан 14 месеци, Мустафа је збачен са трона након побуне коју је предводио Алемдар Мустафа паша 28. јула 1808. године. Касније је убијен по наредби следећег султана Махмуда II. Султанија Сенијепервер се повукла и посветила својој ћерци Есми. Смрт свог сина је доживела јако тешко и наводно је завршила као бескућник, тражећи од султана Махмуда кућу у којој би могла да живи.^[9]

Године 1810. по њеној наредби је саграђена школа и фонтана близу Адапазарија. Саградила је још две фонтане у Истанбулу.^[10] Живела је 20 година након убиства њеног сина и умрла је 11. децембра 1828. године у Истанбулу. Њена ћерка Есма ју је надживела за 20 година и умрла је 1848. године.^[11]

1. ^ ^{а б} Fanny Davis (1986). „The Ottoman Lady: A Social History from 1718 to 1918”. Greenwood Publishing Group. 9: 11—12. ISBN 978-0-313-24811-5. 
2. ^ John Freely (2001). Inside the Seraglio: private lives of the sultans in Istanbul. Penguin. 
3. ^ Leslie P. Peirce (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. 198. стр. 312. ISBN 978-0-19-508677-5.  Madison Avenue, New York, New York 10016-4314: Oxford University Press.
4. ^ ^{а б} Sarıcaoğlu, Fikret (2001). Sarıcaoğlu, Fikret (2001). Kendi kaleminden bir Padişahın portresi Sultan I. Abdülhamid (1774-1789). Tarih ve Tabiat Vakfı. стр. 8, 10, 17—18. ISBN 978-9-756-59601-2. . Tatav, Tarih ve Tabiat Vakfı. .
5. ^ Argit, Betül Ipsirli (October 29, 2020). Life after the Harem: Female Palace Slaves, Patronage and the Imperial Ottoman Court. Cambridge University Press. стр. 94. ISBN 978-1-108-48836-5. 
6. ^ ^{а б в г} Uluçay, M. Çağatay (2011). Padişahların kadınları ve kızları. Ötüken. ISBN 978-9-754-37840-5. . Ötüken..
7. ^ Duran, Türkan (2007). I. Abdülhamid'in Kızı Esma Sultan'ın Hayatı (1778–1848).
8. ^ Sarıcaoğlu, Fikret (2001). Sarıcaoğlu, Fikret (2001). Kendi kaleminden bir Padişahın portresi Sultan I. Abdülhamid (1774-1789). Tarih ve Tabiat Vakfı. стр. 8, 10, 17—18. ISBN 978-9-756-59601-2. . Tatav, Tarih ve Tabiat Vakfı. .
9. ^ ^{а б} Duran 2007, стр. 8 harvnb грешка: no target: CITEREFDuran2007 (help)
10. ^ Uluçay 2011, стр. 159 harvnb грешка: no target: CITEREFUluçay2011 (help)
11. ^ Duran 2007, стр. 9 harvnb грешка: no target: CITEREFDuran2007 (help)