Схоластичка медицина

Овај чланак је недовршен. Можете помоћи да се унапреди или покренути расправу о томе на страници за разговор.

Схоластичка медицина један је од појавних облика средњовековне медицине који се темељио само на традицији и процени ауторитета, и одрицању од искуства, посматрања и самосталног истраживања. Њене методе састојале су се у дискусијама, њена теорија у филозофији, њен циљ подређиван је догмама и ауторитетима. Настава на новооснованим свеучилиштвима састојала се у читању и коментарисању класичних текстова Аристотела, Галена, Авицене.

У 12. веку у Западној Европи све масовније се отварају медицинске и друге школе у Оxфорду, Монтпилијеру, Болоњи, Паризу, Падови. На развој схоластичке медицине у овим школама највише је утицала салернска школа и арапска медицина и на западу Европе појава схоластике средњовековне хришћанске филозофије, која је преоваладала у црквеним и манастирским школама и раним европским универзитетима у периоду од 12. до 16. века.

Схоластичку медицину можемо сматрати једном од област схоластике (од грч. речи σχολεῖον - доколица; лат. schola - школа) или средњовековне хришћанске филозофије, која је упражњавана у црквеним и манастирским школама и раним европским универзитетима.

Сам назив схоластика, схоластички значи „учитељска“–схоластичка филозофија је филозофија коју предају учитељи, по тално одређеном програму са одређеним нагласцима у проучавању.

Иако се термин схоластика често користи за означавање доктринарних становишта за која се тврди да су били доминантна у средњем веку, схоластика, у ствари, има слободније и шире значење. Овај термин би се могао адекватније применити на један филозофски покрет својствен нарочито (иако не искључиво) средњовековним школама и универзитетима од 12. до раног 16. века, карактеристичан како по методу тако и по садржају.

По методу, изразитим наглашавањем систематизовања знања и строгом употребом логике у проналажењу прихватљивог становишта међу супарничким ауторитетима; по садржају, сталним настојањем да се филозофско рационално расуђиваше примени не само на логику, епистемологију, етику, природну науку и метафизику, него исто тако и на она основна хришћанска уверења која се не темеље на разуму, него на откривењу Светог писма.

Схоластика има посебан однос према теологији, јер поставља захтев да филозофија објасни верске догме и приведе човека разумевању објављених и прихваћених истина. Њен циљ није наћи истину, него схватити и оправдати већ предану, објављену истину. Аргументација се углавном позива на ауторитете традиције (Библија, свети оци, а посебно Аристотел)

Медицинска учења схоластичара темеље се на арабизираном галенизму који је доста догматски и не допушта индивидуално научно истраживање. Свака слободнија размишљања наилазила су на отпор лекара и црквених великодостојника, јер примарна сврха схоластике није била пронаћи одговор на неко питање или разрешити неку контрадикцију, што је у директној супротности са тежњом медицине ка сталним истраживањима. Иако слобода рада, размишљања и научног духа у њима није била нарочито јака, ове школе ће ипак одиграти важну улогу у одређеном периоду развоја медицине у Европи.^[1]

Настава се састојала у читању и тумачењу, расправама (дијалектичком мишљењу и дебатном надметању) заснованим на класичним текстовим (који су били званични уђжбеници); – Хипократових „Афоризама“, Галенова „Ara parva“, Разесових „Nonus Rhasi ad Almansorem“ и Авицениних „Kanun“. Након завршетка студија ученици су стицали „бакалауреат“ – диплому о завршеном образовању; а следећи ниво је је био стицање образовање за звања лекара. Највиши академски степен образовања било је звање магистра.

У периоду развоја људског друштва, када је претила опасност да све до тада стечено медицинско знање падне у заборав, под јаким утицајем црквеног догматизма у Бенедиктинској болници (основаној у 7. веку) у Салерну, основана је с краја 9. века медицинска школа (паралелно са школом у Шарлеману) ...„да се медицина истовремено учи и проучава“... Тако се на простору југа апенинског полуострва (на коме су биле живе везе са културом Бизанта и Халифата) формирала оаза медицине, у Медицинској школи „Салернитани“ (итал. Scuola Medica Salernitana), првој медицинској школи у историји медицине на простору Европе.

Салерно, град у Кнежевини Бенвенуто касније Кнежевини Салерно (на југу Италије у близини Напуља), пстао је остао поштеђен од пљачке и разарања, након пада Римског царства. За време сеобе народа на овај простор долазили су многи учени и паметни људи али и болесници, а касније и рањеници из крсташких ратова, који су у овом граду тражили спас за своје медицинске проблеме.

У таквим град је био у предности; због мешања и позитивног утицаја разних култура; изузетно повољног географског и климатског положаја (природно лечилиште) и постојања већег броја „лаика“ (који нису били под утицајемјем католичке цркве) а бавили су се хирургијом и гинекологијом што је у самостанима било забрањено.

Битан моменат за интензивнији развој медицинске школе настаје у другој половини 11. века када у Салерно око 1070. долази Константин Афрички (1010-1087), као секретар Роберта Гуисцарда, војводе од Салерна. ^[а] Он је службовао у самостану Монте Касино, као пасионирани љубитељ литературе и оријенталних језика, највећи преводилац медицинске литературе са арапског на латински језик. Његова заслуга је обогаћење школске библиотеку бројним арапским медицински делима, али и најважнијим делима, већ заборављене, грчке медицине. Он је сав та дела превео на латински језик.

Већи број, медицинским вештинама склоних људи и жене, који су се на овај или онај начин бавили лечењем, а нису били под утицајемјем католичке цркве, окупљало се у Салерну и започело мукотрпан пионирски рад на оснивању медицинске школе, која је у почетку имала искључиво „лаички карактер“.

„Салернитана“ је одмах на почетку прихватила најбоља учења из грчке, жидовске и арапске медицине и томе непрестано придодалвала своја велика искуства из пчеларства и фармакологије, а истовремено одржавала и јаке везе са монашком медицином великог бенедиктанског манастира у Монте Касину. Тако је у њој настала богата медицинска књижевност. Од посебног значаја, са културолошке тачка гледања, била је улога жена у теоретском и практичном извођењу наставе у овој школи. Жене које су предавале и радиле у школи познате су под именом (лат. Mulieres Salernitanae). Талијанка Тротула де Руђиеро, сматрана је најученијом женом лекарем свога времена, а и касније. Тротула је написала трактат о женским болестима (лат. De mulierum passionibus), у којој је обрадила теме из гинекологије и акушерстве.

Школску библиотеку је значајно обогатио својим преводима Константин Афрички са више стотина дела (међу којим је била најпознатија збирка – Articella) ранијих култура, и омогућио даљи развој медицине у Салерну и дао форму читавој школи, која почетком 12. века постаје прави медицински факултет, први у Европи. Константин је такође написао и неке сопствене, оригиналне радове, али је и стручњацима веома тешко разликовати оно што је несумњиво оригиналано дело од онога што треба приписати њему и времену у коме је он радио (због тога што је често својим потписом потписивао и нека дела других аутора), ...„тако да је до данас недовољно разјашњено колики је његов стварни допринос медицини.“

Школа је више унапређивала практичну медицину, а мање теорију. Сециране су животиње (свиње), а у 13. веку и људски лешеви. Неке од битних метода дијагностике које су примењиване биле су уроскопија,^[б] и одређивање квалитета пулса.

У 11. и 12. веку настају главна књижевна дела салернитанских магистара, из скоро свих области медицине:

• Из Константинових превода и дорада, настала је збирка медицинских трактата Артицела (Articella), која је средњовековним студентима пружала важне податке о хипократско-галенској доктрини.
• Платеријева Practica brevis, фармаколошки приручник Circa instans
• Анонимног аутора, приручник клиничке медицине De agritudinum curatione
• Магистар Кофо (Copho) је написао прву западно-европску „анатомску монографију“ (Anatomio porci)
• Нирурзи Роџер и Роландо више хируршких приручника,
• Магистар Бенвенуте Графео је написао расправу о лечењу очних болести (лат. Practica ocularum).
• Дела написана популарним (народним) језиком у стиховима „Салернске регуле“ (лат. Regimen sanitas Salernitanum) била су намењена ширем кругу читалаца, и служила су наредних неколикон стотина година као народни приручник хигијене, који је преведен на све језике па и на хрватски (1768).^[3][4]

У Салерну су извођене и операције; трбушних кила, сужења мокраћовода, катаракте, литотомије и пластичне операције. Салернитанска школа достиже врхунац у 12. веку када су у њој радили магистри Мауро и Урсо, вешти лекари и оригинални писци расправа о антомији, уроскопији и дејству лекова. Велику популарност стекло је дело магистра Роџера написао 1170. под називом „Хируршка пракса“ (Practica chirurgiae)., а његов ученик Роланд из Парме, који је радио у Парми и Болоњи, дело је прерадио и издао као „Chirurgia Rolandina“.

На основу традиционалних предања (легенде) Медицинску школу (факултет) у Салерну основали су; латин по имену Салернус, грк по имену Понтус, арап по имену Адела и Јеврејин по имену Хелинус. Легенда, такође каже, да је школа, „саграђена“ на основама латинске културне, која је касније „оплемењена“ знањем из културног наслеђа других народа.^[5]

Захваљујући медицинској школи у Салерну, медицина је прва научна дисциплина која је у средњем веку напустила манастире и поново се суочила са „светом“ и експерименталном праксом и омогућила поново откривања класичних дела, медицине и других научних области, давно заборављених у манастирима. За њен настанак и развој, велики допринос су дали монаси, манастира Салерна и оближње Опатије Кава (Badia di Cava), бенедиктанци међу којима су се посебно истакла три монаха (овим редоследом);..„у 11. веку,  Папа Гргур (Gregorio VII), игуман Монте Касина, Еразмо (касније папа Виктор III  Vittore III) ) и епископ Алфано (лекар, архитекта и песник)“.

Салерно је прво место где се стицало више медицинско образовање; студент је три године учио логику, а пет година медицину и годину дана обављао лекарску праксу под надзором дипломираног лекара. Сваки свршени ђак школе је такође морао, сваких 5 година, да обави обдукцију на људком телу. У школи су поред наставе медицине (на коју су примена жене као студенти или наставници), такође су одржани курсеви из филозофије, теологију и законодавства и то је један од главих разлог зашто ову школу неки сматрају првим универзитетом икада основанаим у свету.
Као резултат таквог образовања и рада, лекари из „Салернитане“, мушкарци и жене, били су без премца у средњовековном западном Медитерану по поседовању практичних знања и вештина из медицине. Људи из целог света масовно су долазили у Медицинску школу у Салерну, једни да нађу спас и лек за своје болести, а други као и студенти, да уче „уметност медицине“.

Овакав напредак школе навео је Руђера II, краља (кнеза) Сицилије, да 1140. законом забрани лечење свима који немају медицинску диплому. Диплома је требало да буде потврђена од стране државних власти и зато је Фридрих II, цар Светог римског царства (1240) салернској школи дао право да издаје дипломе, само под условом да је кандидат савладао обдукцију људских лешева. Медицинска школа у Салерну је у то доба била први медицински факултет у Европи у коме су настала и прва правила о квалификацијама потребним за вршење лекарске праксе и раздвајање рада лекара од лекарника.

• Схоластицизам у 13. веку (језик: енглески)