Теодосије Ганицки

Теодосије Ганицки
Лични подаци
Пуно име	Иван Федорович Ганицки
Датум рођења	30 јул (11 август) 1860
Место рођења	село Руда, Шамраевска облст, Васильковски реон, Кијевска губернија,
Датум смрти	3 мај 1937 (76 г)
Место смрти	село Сушково, Луховицки реон, Московска област,
Гроб	село Сушково, Луховицки реон, Московска област
Световни подаци
Канонизација	11 април 2006.
Празник	20 април (3 мај)

Епископ Теодосије Ганицки (рођ. Иван Фјодорович Ганицки; 30. јул 1860, село Руда, Василковски округ, Кијевска губернија — 3. мај 1937, село Сушково, Лукховицки округ, Московска епархија) — епископ Руске православне цркве Коломенски и Бронницки^[1].

Канонизовала га је Руска православна црква 2006. године у лику свештеноисповедника.

Рођен је у селу Руда, Кијевске губерније (данас Сквирски округ, Кијевска област) у породици ђакона. Завршио Кијевску богословију. Служио је као наставник Закона Божијег у јавној школи Ак-Шенх у округу Перекоп Тауридске провинције, а затим као рачуновођа у Трезорској комори.

Замонашен је, 19. априла 1899. године, а за јерођакон је рукоположен 20. априла 1899. године, за јеромонаха, и постављњн за настојатеља храма при Тавријској епархијској фабрици свећа.

Од 5. маја 1899. године - управник Епископског дома исте епархије, од 15. августа 1899. године - ректор Бахчисарајског Успенског скита.

Од 13. октобра 1899. године - декан другог деканатског округа Тавријске епархије. 7. новембра 1900. године привремено је постављен за декана свих манастира Тауријске епархије.

Од 17. децембра 1900. - игумен, од 28. децембра - настојатељ прворазредног манастира Светог Георгија Балаклава.

1. фебруара 1901. разрешен је дужности декана женских, а 29. јула 1903. и мушких манастира.

11. августа 1903. године премештен је у братство московског Покровског мисионарског манастира.

Током Руско-јапанског рата био је у активној војсци.

10. априла 1904. отишао је на Далеки исток као настојатељ пољске цркве одреда Црвеног крста при братству у част Свете Евгеније, а у Москву се вратио 10. новембра 1905. године.

За заслуге у рату одликован је Орденом Свете Ане II и III, Светог Владимира IV степена, медаље „У знак сећања на руско-јапански рат“ и „У знак сећања на руско-јапански рат“ Црвеног крста.

Од 12. јула 1906. - благајник Чудовског манастира. 1909-1920 био је игуман московског Златоустског манастира у чину игумана.

После затварања Златоустског манастира постао је (од 18. маја 1920.) епископ коломенски и броницки.

Епископ је 13. јула 1921. године ухапшен под оптужбом да је у богослужењу обележио помен члановима краљевске породице. На захтев верника пуштен је на слободу, али је 1922. године поново ухапшен у вези са случајем одузимања црквених драгоцености. Био је под истрагом у затвору Бутирка до затварања случаја 1924. године.

После ослобођења вратио се у Коломну, где је много учинио на обнови парохијског и монашког живота. Власти су покушале да пронађу знаке политичке нелојалности у његовим активностима, али нису успеле. Владика је сваку своју беседу завршавао речима: „Завршио сам и надам се да ће свако од вас сведочити да у мојој беседи нема ничег политичког”.

Живео у Коломни на улици Воскресенскаја у дому протојереја Василија Пробатова. Данас је ово Кремлевскаја улица, број 12^[2].

У децембру 1929. ухапшен је под оптужбом да је водио антисовјетску групу монаха из манастира Голутвина, чији су чланови „водили прикривену и отворену контрареволуционарну агитацију, користећи проповедаоницу за проповеди, црквене савете за индивидуалну агитацију и индоктринацију“. Он није признао кривицу, али је у исто време један број свештеника током истраге критиковао свог архипастира због његовог конзервативизма, неспремности да се сећа совјетске власти и доброг односа према монасима. 3. фебруара 1930. одлуком одбора ОГПУ осуђен је на казну затвора у логору у трајању од 5 година, замењено прогонством у Северну територију на исти рок. У мају 1933. случај је ревидиран и епископ је пуштен на слободу.

Вратио се у Коломну, потом живео у селу Сушково, Лукховитски округ, Рјазанска губернија, на удаљености од преко 101 километра од Москве. Било му је забрањено да служи, а епископ је могао да буде присутан и моли се само као обичан парохијанин за време богослужења.

Умро је у овом селу 3. маја 1937. године. Ту је и сахрањен у олтару Казанске цркве. Опело епископу Теодосију служио је клирик овог храма јереј Сергиј Љубомудров, будући свети мученик.

Рехабилитован је указом московског тужилаштва у октобру 2003. године.

Одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 11. априла 2006. године, име епископа Теодосија уврштено је у Сабор новомученика и исповедника Русије 20. века.

16. мај 2006 – проналазак светитељевих моштију. Његове мошти почивају у реликвијару у Богојављенској цркви Старог манастира Голутвина у Коломни.

Успомена на светог исповедника Теодосија празнује се 20. априла (3. маја), на дан његове упокојења, а такође и 3. (16. маја), на дан проналаска његових моштију^[3].