Теорија група је грана математике која се бави проучавањем група. Групе су скупови са операцијом. Операција у групи мора да задовољава затвореност, и да има следећа три додатна својства:
Сваки елемент мора имати одговарајући инверзан елемент.
Теорија група се користи широм математике а има и примене у физици и хемији. Групе могу бити коначне или бесконачне. Класификација коначних простих група, завршена 1983, је једно од већих математичких достигнућа 20. века.
Рана историја теорије група датира из 19. века. Једно од најважнијих математичких достигнућа 20. века[1] био је заједнички напор, који је заузео више од 10.000 страница часописа и углавном објављен између 1960. и 1980. године, који је кулминирао потпуном класификацијом коначних једноставних група.
Прва класа група која је била подвргнута систематској студији биле су пермутационе групе. Ако је дат било који скуп X и колекција GбијекцијаX у себе (позната као пермутације) која је затворена под композицијама и инверзима, G је група која делује на X. Ако се X састоји од n елемената, а G се састоји од свих пермутација, G је симетрична група Sn; генерално, свака пермутациона група G је подгрупа симетричне групе X. Једна рана конструкција по Кејлијевом предлогу је приказала било коју групу као пермутациону групу, делујући на себе (X = G) помоћу леве регуларне репрезентације.
У многим случајевима, структура пермутационе групе се може проучавати коришћењем особина њеног деловања на одговарајући скуп. На пример, на овај начин се доказује да је за n ≥ 5алтернативна група Anједноставна, тј. да не прихвата ниједну одговарајућу нормалну подгрупу. Ова чињеница игра кључну улогу у немогућности решавања опште алгебарске једначине степена n ≥ 5 у радикалима.
Матричне групе
Следећа важна класа група је дата матричним групама, или линеарним групама. Овде је G скуп који се састоји од инверзибилних матрица датог реда n над пољемK које је затворено испод производа и инверзија. Таква група делује на n-димензионални векторски простор Knлинеарним трансформацијама. Ова акција чини матричне групе концептуално сличним пермутационим групама, а геометрија акције се може корисно искористити за успостављање својстава групе G.
Трансформационе групе
Пермутационе групе и матричне групе су посебни случајеви трансформационих група: група које делују на одређеном простору X чувајући његову инхерентну структуру. У случају пермутационих група, X је скуп; за матричне групе, X је векторски простор. Концепт трансформационе групе је уско повезан са концептом симетрије групе: трансформационе групе се често састоје од свих трансформација које чувају одређену структуру.
Апстрактне групе
Већина група које су разматране у првој фази развоја теорије група биле су „конкретне“, реализоване кроз бројеве, пермутације или матрице. Тек крајем деветнаестог века идеја о апстрактној групи као скупу са операцијама које задовољавају одређени систем аксиома почела је да се примењује. Типичан начин специфицирања апстрактне групе је кроз презентацију помоћу генератора и релација,
Значајан извор апстрактних група дат је конструисањем факторске групе, или количника групе, G/H, групе G помоћу нормалне подгрупеH. Класа групепоља алгебарских бројева биле су међу најранијим примерима факторских група, од велико интереса за теорију бројева. Ако је група G пермутациона група на скупу X, фактор групе G/H више не делује на X; али идеја апстрактне групе дозвољава да се може занемарити овој несклад.
Групе се често користе да ухвате унутрашњу симетрију других структура. Унутрашња симетрија структуре је обично повезана са инваријантним својством; скуп трансформација које очувавају ово инваријантно својство, заједно са операцијом композиције трансформација чини групу коју називамо симетричном групом . Види и аутоморфизам група.
Теорија Галоа, која је историјско извориште концепта групе, користи групе да опише симетрије једначина које задовољавају нуле полинома. Решиве групе су тако назване због њихове важне улоге у овој теорији. Теорија Галоа је првобитно коришћена да докаже да полиноми петог и виших степена не могу (у општем случају) бити решени у затвореној форми на начин на који полиноми нижег степена могу.
Абелове групе, које захтевају и својство комутативности , леже у основи неколико других структура које се проучавају у апстрактној алгебри, као што су прстени, поља и модули.
У алгебарској топологији, групе се користе да опишу инваријанте тополошких простора. Оне се називају инваријантама јер су дефинисане на такав начин да се не мењају ако се простор подвргне некој деформацији.
Разумевање теорије група је такође важно у физици и хемији. У физици, групе су важне јер описују симетрије за које изгледа да их поштују закони физике. Физичари су врло заинтересовани за репрезентације група, посебно Лијевих група, јер ове репрезентације често указују на могуће физичке теорије.
У хемији, групе се користе да класификују кристалне структуре, регуларне полиедре и симетрије молекула. Теорија група помаже у одређивању физичких својстава (као што су поларност и хиралност), спектроскопских својстава, и у конструисању молекуларних орбитала.
Теорија група има широку примену у криптографији. Врло велике групе простог реда се конструишу дефинисањем елиптичких кривих над коначним пољима.
^Hall 1967, стр. 1, §1.1: "The idea of a group is one which pervades the whole of mathematics both pure and applied."
^This process of imposing extra structure has been formalized through the notion of a group object in a suitable category. Thus Lie groups are group objects in the category of differentiable manifolds and affine algebraic groups are group objects in the category of affine algebraic varieties.
Judson, Thomas W. (1997), Abstract Algebra: Theory and Applications An introductory undergraduate text in the spirit of texts by Gallian or Herstein, covering groups, rings, integral domains, fields and Galois theory. Free downloadable PDF with open-source GFDL license.
Scott, W. R. (1987) [1964], Group Theory, New York: Dover, ISBN0-486-65377-3 Inexpensive and fairly readable, but somewhat dated in emphasis, style, and notation.
Coornaert, M.; Delzant, T.; Papadopoulos, A. (1990), Géométrie et théorie des groupes [Geometry and Group Theory], Lecture Notes in Mathematics (на језику: француски), 1441, Berlin, New York: Springer-Verlag, ISBN978-3-540-52977-4, MR1075994.
Denecke, Klaus; Wismath, Shelly L. (2002), Universal Algebra and Applications in Theoretical Computer Science, London: CRC Press, ISBN978-1-58488-254-1.
Dove, Martin T (2003), Structure and Dynamics: An Atomic View of Materials, Oxford University Press, стр. 265, ISBN0-19-850678-3.
Kurzweil, Hans; Stellmacher, Bernd (2004), The Theory of Finite Groups, Universitext, Berlin, New York: Springer-Verlag, ISBN978-0-387-40510-0, MR2014408.
Schwartzman, Steven (1994), The Words of Mathematics: An Etymological Dictionary of Mathematical Terms Used in English, Mathematical Association of America, ISBN978-0-883-85511-9.
Shatz, Stephen S. (1972), Profinite Groups, Arithmetic, and Geometry, Princeton University Press, ISBN978-0-691-08017-8, MR0347778
Simons, Jack (2003), An Introduction to Theoretical Chemistry, Cambridge University Press, ISBN9780521530477
Solomon, Ronald (2018), „The classification of finite simple groups: A progress report”, Notices of the AMS, 65 (6): 1, doi:10.1090/noti1689
Curtis, Charles W. (2003), Pioneers of Representation Theory: Frobenius, Burnside, Schur, and Brauer, History of Mathematics, Providence, R.I.: American Mathematical Society, ISBN978-0-8218-2677-5.
Higher dimensional group theory This presents a view of group theory as level one of a theory which extends in all dimensions, and has applications in homotopy theory and to higher dimensional nonabelian methods for local-to-global problems.
Plus teacher and student package: Group Theory This package brings together all the articles on group theory from Plus, the online mathematics magazine produced by the Millennium Mathematics Project at the University of Cambridge, exploring applications and recent breakthroughs, and giving explicit definitions and examples of groups.
Burnside, William (1911), „Groups, Theory of”, Ур.: Chisholm, Hugh, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 12 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 626—636 This is a detailed exposition of contemporaneous understanding of Group Theory by an early researcher in the field.