Теорија доколичарске класе
Теорија доколичарске класе: Економска студија институција (1899), Торстена Веблена, је расправа о економији и детаљна друштвена критика упадљиве потрошње, као функције друштвене класе и конзумеризма, изведена из социјалне стратификације људи и поделе рада, које су друштвене институције феудалног периода (5 – 9. век) које су се наставиле до модерне ере . Веблен тврди да су савремени господари племићких имања, бизнисмени који посједују средства за производњу, упослили себе у економски непродуктивним праксама упадљиве потрошње и изражене доколице, које су бескорисне активности које не доприносе нити економији нити материјалној производњи корисних добара и услуга потребних за функционисање друштва, док су средња класа и радничка класа те које су корисно укључене у индустријализована, продуктивнија занимања која подржавају читаво друштво. Спроведена крајем 19. века, Вебленова социо-економска анализа пословних циклуса и резултујуће ценовне политике америчке економије, као и настајуће поделе рада, потехнократским специјалностима - научник, инжењер, технолог и др. - показала су се као тачна социолошка предвиђања економске структуре индустријског друштва.[1] ПозадинаТеорија доколичарсске класе: Економска студија институција (1899) представља еволуцијски развој људских институција (социјалних и економских) које обликују друштво, као на пример начин на који грађани зарађују за живот, а где су технологија и индустријске уметности креативне снаге економске производње. Објашнјава да таква производња добара и услуга није била само средство задовољавања материјалних потреба друштва, већ и зараде власника средстава за производњу. Такође говори да је индустријски производни систем захтевао да радници (мушкарци и жене) буду марљиви, ефикасни и кооперативни, док су се власници (привредници и привреднице) бринули о зарађивању новца и јавном приказивању свог нагомиланог богатства; и да су таква понашања ( упадљива потрошња и очигледна доколица ) преживела из предаторске, варварске прошлости племенске фазе модерног друштва.[2] Социологија и економија коју примјењује Веблен показују динамичан, интелектуални утицај Чарлса Дарвина, Карла Маркса, Адама Смита и Херберта Спенсера ;[3] његове теорије социо-економије наглашавају еволуцију и развој, као карактеристику људских институција.[4] Зато је Веблен критиковао савремене економске теорије 19. века као интелектуално статичне и хедонистичке, и рекао да економисти треба да узму у обзир како се људи понашају, друштвено и културно, уместо да се ослањају на апстрактне теоријске дедукције приликом објашњавања економског понашања друштва .[3] Док неокласична економија дефинише људе као рационалне субјекте који траже корисност и максимално задовољство од својих економских активности, Веблен је људе доживљавао као ирационалне, економске субјекте који теже друштвеном статусу и престижу својственом месту у друштву (класни и економски слој) с врло мало обзира за своју срећу. Та упадљива потрошња није представљала друштвени напредак, јер је амерички економски развој био под неоправданим утицајем статичке економије британске аристократије; стога је упадљива потрошња била неамеричка активност супротна динамичној култури индивидуализма у земљи.[4] Изворно објављена као Теорија доколичарске класе: Економска студија у еволуцији институција (1899), ова књига је настала из три чланка које је Веблен објавио у Америчком социолошком журналу : (1.) „Почетак власништва“, (2.) “Варварски статус жена” и (3.) “Инстинкт израде и досада рада” (1898–99),[5] који су представили главне теме економије и социологије које је касније развио у делима као што су: Теорија пословног предузећа (1904), која говори о неспојивости тежње за профитом и стварањем корисних добара; као и Инстинкт израде и стање индустријских уметности (1914), у ком пише о фундаменталном конфликту између људске предиспозиције за корисну производњу и друштвених институција које троше корисне производе људског напора.[6][7] Штавише, Теорија доколичарске класе је друштвено-економска расправа која је резултат Вебленовог посматрања Сједињених Америчких Држава као друштва економских и друштвених институција које се брзо развијају.[4] Критичарима његове репортаже о социологији и економији САД као потрошачког друштва, посебно се не допада сатирични тон његовог књижевног стила, и кажу да је Вебленова културолошка перспектива била под лошим утицајем његовог детињства у норвешко-америчкој заједници, коју чине практични, штедљиви и утилитарни људи који су претрпели антимигрантске предрасуде у току интеграције у америчко друштво.[8][9] Теза  .jpg)
Крајем 19. века, Теорија доколичарске класе: Економска студија у еволуцији институција (1899) утврдила је да се економски живот модерног друштва заснива на друштвеној стратификацији племенских од феудалних друштава, а не по заслугама, или по социјалној и економској користи. Антрополошки примери Торстена Веблена показују да многа економска понашања савременог друштва произлазе из сродног понашања племенског друштва, где су мушкарци и жене практиковали поделу рада према својој статусној групи ; Људи високог статуса бавили су се ловом и ратовањем, што су економски непродуктивна занимања, док су људи са ниским статусом практиковали пољопривреду и производњу, што су економски продуктивна занимања.
У слојевитом друштву, подела рада својствена варварској култури освајања, доминације и експлоатације имала је радно напорна занимања за освојене људе, и лака радна занимања за освајаче, који су тако постали доколичарска класа . Штавише, било је друштвено неважно то што су су ниско-статусна, продуктивна занимања (мислилац, кројач, свећар) имала већу економску вредност за друштво него што су то имала високо-статусна, непродуктивна занимања (професија оружја, свештенство, банкарство, итд.); ипак, због социјалне кохезије, доколичарска класа је повремено обављала продуктиван рад који доприноси функционисању друштва, али је тај рад био више симболично учешће у економији, него практична економска производња.
У вршењу политичке контроле, доколичарска класа је задржала свој висок друштвени статус директном и индиректном принудом, сачувавши за себе професију оружја, и тако ускративши оружје и војне вештине нижим друштвеним слојевима. Таква подела рада (економска корисност) учинила је ниже класе зависним од доколичарске класе и тако се успоставила, оправдала и одржала улога доколичарске класе као бранитеља друштва од природних и натприродних непријатеља, јер је свештенство такође припадало доколичарској класи. У том догађају, савремено друштво није психолошки заменило племенску поделу рада, већ је само развило различите облике наведене поделе рада по статусу. Током средњовековног периода (5.-15. век) само су племићи који су поседовали земљу имали право да лове и носе оружје као војници; статус и приход били су паралелни. Слично тако, у савременом друштву, вештим радницима из радничке класе обично се плаћао приход који је инфериорнији у односу на плате које су добијали образовани стручњаци (као инжењери, менаџери, трговци, кадровски службеници, итд) чији је економски значај индиректно продуктиван за цело друштво; приходи и статус су паралелни.
Да би постигли и задржали већи друштвени статус у оквиру своје друштвене класе, људи са ниским статусом опонашају уважаване, високо-статусне чланове своје друштвено-економске класе, тако што конзумирају прескупе марке робе и услуга које се перципирају као бољег квалитета, дакле вишег друштвеног статуса. У тежњи ка већем друштвеном статусу, људи купују производе високог статуса (робу и услуге) које не могу приуштити, упркос приступачности производа који се доживљавају као лошијег квалитета и мањег друштвеног престижа, а тиме и ниже друштвене класе. У потрошачком друштву, бизнисмен је био најновији члан доколичарске класе, варварин који је користио своју снагу (пословну способност) и компетитивне вештине (маркетинг) за повећање профита, манипулишући понуде и потражње међу друштвеним класама и њиховим слојевима, за исте производе по различитим ценама.
Тематски преглед
Крајем 19. века, кроз ову књигу, Торстен Веблен је увео, описао и објаснио појмове „уочљиве потрошње“ и „упадљиве доколице“ новој академској дисциплини социологије . Упадљива потрошња је примена новца и материјалних ресурса на исказивање вишег друштвеног статуса (нпр. сребрни прибор за јело, одећа израђена по мери, превелика кућа); а упадљива доколица је примена дужег времена на трагање за задовољством (физичким и интелектуалним), као што је спорт и ликовна уметност. Стога, такве физичке и интелектуалне активности показују слободу богатог мушкарца и жене да не морају да раде економски продуктивна занимања.[10] Штавише, од упадљиве потрошње неопходне, корисне робе (храна, склониште, одећа, итд.) која задовољава захтеве физичког преживљавања, појавила се и упадљива потрошња " вебленске робе ", која, како је дефинисано новчаним канонима укуса доколичанске класе, су потрошна добра која се вреднују јер су скупа за производњу, продају и куповину; власништво над вебленским производима одише супериорни социо-економски статус, било класе, стратума, или обоје.
Модерно индустријско друштво се развило из барбарског племенског друштва, које је имало доколичарску класу коју су издржавале подређене радничке класе запосление у економски продуктивним занимањима. Доколичараска класа састоји се од људи који су ослобођени од мануелног рада и обављања економски продуктивних занимања, јер припадају доколичарској класи.
"Појава доколичарске класе подудара се са почетком власништва", у почетку засновано на браку као облику власништва - над женама и њиховом имовином - као доказ јунаштва. Као таква, материјална потрошња доколичарске класе нема много везе са комфором или опстанком, већ има везе са друштвеним поштовањем од стране заједнице, а тиме и са самопоштовањем . 
Међу нижим друштвеним класама, углед човека као марљивог, ефикасног и продуктивног радника је највиши облик новчане емулације доколичарској класи који му је доступан у друштву. Са друге стране, међу друштвеним слојевима доколичарске класе, физички рад се сматра знаком друштвене и економске слабости; одатле се објашњава да су друштвене карактеристике доколичарске класе "изузетак корсне запослености" и да је пракса упадљиве доколице "непродуктивна утрошња времена".
Теоретски, конзумација луксузних производа (роба и услуга) ограничена је на доколичарску класу, јер радничке класе имају друге, важније ствари и активности на које троше своје ограничене приходе, своје плате. Ипак, то није тако у пракси, јер ниже класе конзумриају скупа алкохолна пића и наркотике. При томе ниже класе настоје да опонашају стандарде живота доколичарске класе, јер су то људи "на врху друштвене структуре по питању угледа". У тој имитацији доколичарске класе, друштвени манири су резултат непродуктивне потрошње времена виших друштвених класа; дакле, друштвена корисност уочљиве потрошње и упадљиве доколице лежи у њиховом трошењу времена и ресурса.
У друштву индустријализоване производње (роба и услуга), уобичајена потрошња производа успоставља животни стандард особе; стога је теже живети без производа него стално додавати производе свом начину живота. Штавише, када се постигне само-очување (храна и склониште), "потребе упадљивог отпада" одређују економска и индустријска побољшања у друштву.
За доколичарску класу, материјални објекат постаје производ упадљиве потрошње када се интегрише у “канон почасног отпада”, тако што се сматра или лепим или вредним поседовања самим по себи. Последично, за ниже класе поседовање таквог објекта постаје вежба у новчаном опонашању доколичарске класе. Због тога је објекат уметности од племенитог метала и драгог камења више популаран него што је предмет уметности направљен од једнако лепих, али мање скупих материјала, јер се висока цена може прерушити у лепоту која изазива осећај друштвеног престижа власника-потрошача.
У потрошачком друштву, функција одеће је да дефинише носиоца као особу која припада одређеној друштвеној класи, а не ради заштите од околине. Одећа такође указује да животна примања носиоца не зависе од економски продуктивног рада, као што су пољопривреда и производња, активности које захтевај заштитну одећу. Штавише, симболичка функција одеће указује да носилац припада доколичарској класи и може да приушти да купује нову гардеробу како се мода мења.
Друштво се развија кроз успостављање институција (социјалних, владиних, економских, итд.) које су модификоване само у складу са идејама из прошлости, како би се одржала друштвена стабилност. Политички гледано, доколичарска класа одржава своју друштвену доминацију задржавајући застареле аспекте политичке економије, као и противљењем социо-економском прогресивизму до те мере да политички конзервативизам и политичку реакцију сматрају почасним одликама доколичарске класе.
Постојање доколичарске класе утиче на понашање појединаца, путем друштвених амбиција. Да би се уздигла у друштву, особа из ниже класе емулира карактеристике жељене више класе; он или она преузимају навике економске потрошње и друштвених ставова (архаичне особине понашања у говору, облачењу и понашању). У потрази за друштвеним напретком, и пратећи друштвени престиж, мушкарац и жена који су се отарасили скрупула и искрености лакше ће се уздигнути до неког стратума доколичарске класе.
Као власници средстава за производњу, доколичарска класа има користи од, али не ради у индустријској заједници и материјално не доприноси заједничком добру (благостању јавности), али конзумира робу и услуге које производи радничка класа. Као такав, индивидуални успех особе (социјални и економски) произлази из њене лукавости и окрутности, што су карактерне особине које негује новчана култура потрошачког друштва. 
Веровање у концепт "среће" ( Фортуна) је један од разлога зашто се људи коцкају; исто тако постоји веровање да је срећа део постизања друштвено-економског успеха, а не да су то друштвене везе које произлазе из друштвене класе и друштвеног слоја особе. Унутар друштвених слојева доколичарске класе, вера у срећу је већа када је у питању спорт (у ком физичка вештина није битна) због личног поноса и праћења друштвеног престижа; отуда је коцкање приказ упадљиве потрошње и видне доколице. Ипак, коцкање (вера у срећу) је друштвена пракса заједничка свакој друштвеној класи.
Постојање, функција и упражњавање религије у друштвено раслојеном друштву је облик апстрактне упадљиве потрошње за и међу члановима заједнице те особе, преставља посвећеност систему вредности који оправдава постојање његове или њене друштвене класе. Као такви, присуствовање црквеним службама, учествовање у верским обредима и плаћање десетка су облик упадљиве доколице.
Свештенство и жене које су чланице доколиачарске, класе функционишу као објекти намесничке доколице, тако да је морално немогуће за њих да раде и продуктивно доприносе друштву. Као такво, одржавање високе друштвене класе важније је за жену доколичарске класе, него за мушкарца доколичарске класе. Жене су, према томе, највећи показатељи социо-економског положаја мушкарца у његовој заједници. У потрошачком друштву, како жена троши своје време и на које активности, указује на друштвени положај њеног мужа, породице и њену друштвену класу.
Образовање (академско, техничко, верско) је облик видљиве доколице јер не доприноси директно економији друштва. Дакле, високо-статусни, церемонијални симболи формалног образовања као што су одоре и академске капе које добијају академски грађани образовани о апстрактним предметима (наука, математика, филозофија итд.) се веома поштују, док сертификати и ниско-статусни церемонијални симболи праткичног образовања (технологија, мануфактура итд) нису у тој мери цењени јер је савремени универзитет инстутуција доколичарске класе. Литерарни стилУ књизи Теорија доколичарског друштва: Еконмска студија институција (1899), Торстен Веблен је користио идиосинкратски и сатирички језик како би представио конзумеристичка правила модерног америчког друштва; о непрактичности етикете, као видној доколици, Веблен је рекао да:
Насупрот томе, Веблен је користио објективан приступ у Теорији пословног предузећа (1904), у којој анализира пословно-циклична понашања предузетника; ипак за увод у Теорију доколичарског друштва издања из 1967. године, економиста Роберт Лекацман рекао је да је Торстен Веблен био мизантроп и да:
Референце
Литература
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}
Portal di Ensiklopedia Dunia
