Томислав Тодоровић (вајар)

Томислав Тодоровић
Томислав Тодоровић, Ниш 2016.
Лични подаци
Датум рођења	(1948-10-11)11. октобар 1948. (76 год.)
Место рођења	Сибница, {СФР Југославија
Уметнички рад
Поље	вајарство

Томислав Тодоровић (Сибница, 11. октобар 1948) српски је вајар, редовни професор на Академији уметности у Новом Саду, који је више од четири деценије, у континуитету, активан на српској уметничкој сцени. Дипломирао је вајарство 1972. године на Академији ликовних уметности у Београду.

20 самосталних и преко 500 колективних изложби у земљи и иностранству. Учествовао је у раду 43 уметничке колоније

Дипломирао је вајарство 1972. године на Академији ликовних уметности у Београду. Студирао је вајарство у класи професора; Александра Зарина, Војина Стојића и Јована Кратохвила, код кога је 1974. године завршио и последипломске студије.

Од 1988. до 1993. године радио је као професор вајања у једној од најстаријих београдских установа културе у „Шуматовачкој“ улици на Врачару, Центру за ликовно образовање.

Од 1998. запослен је на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, у звању редовни професор. Паралелно се бави излагачким и педагошким радом.^[1]

Живи и ради у Београду.

У основи вајарства Томислава Тодоровића препознаје се „здрава идеја по којој хуманизам уметничког дела не зависи од реалности уметничке форме, већ од њеног унутрашњег садржаја”.^[2]

С једне стране, Тодоровићевог стваралаштва, су дела од бронзе и камена, а с друге - рад у последњих 15 година, у који он уноси нове материјале, теракоту и стакло. Тако настављајући своја ранија истраживања на пољу савремене скулптуре, и продубљујући их изражајним могућностима, Тодоровић све више ствара у теракоти и стаклу. И тако комбинујући ове материјале са другим материјалима, он са већом слободом и опуштеношћу варира идеју о материји, облику, простору, светлу.

Његова дела настала у првим деценије 21. века изведена су комбиновањем материјала (стакло, теракота, метал, алуминијумске фолија, дрво, пластика), које он моделује или префабрикује. Тако у широком распону кретњи од класичних скулпторских поступака до модернистички схваћене фигурације, уметник ствара конструктивне апстракције, које прате знаковне и симболичке промене.^[3]

А у тим поставкама Тодоровић са већом слободом и опуштеношћу варира кроз идеју о материји, облику, простору, светлу.

Скулптуре Томислава Тодоровића налазе се у следећим најзначајним збиркама у Србији:

• Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду,
• Музеј Цептер у Београду,
• Музеја скулптуре у Краљеву,
• Музеја рударства и металургије у Бору.

Његове скулптуре изведене у слободном простору налазе се у:

• Љубљани (скулптура у камену),
• Цазину - Острожцу (скулптура у камену бихациту),
• Ороњском – Пољска (три скулптуре у граниту),
• Даниловграду (скулптура у камену),
• Бору (пет скулптура у бронзи),
• Бајши код Суботице (скулптура у гвожђу, троделни асанблаж, коауторки рад са вајарем Славком Живановићем) и
• Пријепољу (скулптура у граниту).^[4]

Излагао је на 20 самосталних и преко 500 колективних изложби у СФР Југославији, Србији и иностранству.^[1]

Учествовао је у раду 43 уметничке колоније и симпозијума у Србији и иностранству (Ороњско-Пољска, у Даниловграду, „Бор-бакар“, „Тера“ Кикинда, „Мермер и звуци“ Аранђеловац...).^[1]

За успехе у вајарству награђиван је 24 пута, од којих су значајније награде:^[4]

• „Златно длето“,
• „Цртеж и мала пластика“,
• Бијенале минијатуре Горњи Милановац,
• „Простор 88...”
• Награда на „Јесењој изложби“ УЛУС-а, 2014. године
• Прва награда на Првом међународном бијеналу уметности „АРТиЈА“ у Крагујевцу.^[5]

Медији везани за чланак Томислав Тодоровић на Викимедијиној остави