Трауматске ампутације (лат.amputatio thraumatica) је траумом изазвано комплетно или инкомплетне одвајање уда (> 50% циркумференције уда) или неког другог дела тела праћена иреверзибилним оштећењем циркулације. Одвојени део тела се зове ампутат, а назива се и реплантат уколико постоји могућност да се поново успостави континуитет екстремитета, односно реплантација (усађивање) уда.
Епидемиологија
Морбидитет
Трауматски ампутација може настати на било ком делу тела, укључујући руке, шаке, прсте руке, ноге, стопала, ножне прсте, уши, нос, очне капке и гениталије. Ампутације горњих удова чине више од 65% трауматски ампутатација.
Старост и пол
Иако се трауматска ампутација може јавити у било ком узрасту, код већина жртава она је настала у старости између 15 и 40 година шивота.
[1]
Код особа мушког пола трауматске ампутације су чешће (око 80%).[2]
Узроци
На основу истраживања спроведених у Србији трауматске ампутације на удовима најчешће настају моторном тестером и циркуларом у 41%, потом секирама 14,6%; круњачеми бераечем у 12,5%; пресама и у саобрадају у 10,4%; каишем и стругом у 10,4%; сајлама, ужадима, ланцима и бушилицом у 9% и венчаном бурмом 2,1%.
Механизам повређивања
Обострана ампутација изазвана нагазном мином
Према механизму повређивања, ампутације може бити:
Механизам повређивања у великој мери одређује тип повреде, ширину зоне повреде, и степен оштећења ткива. Зона оштећења или деструкције је подручје повреде у оквиру кога је дошло до нарушавања анатомског интегритета. Зона оштећења може бити; од неколико милиметара код секотина, пар сантиметара код раздерина, неколико десетина сантиметара код авулзија,[3] док код конквасација она захвата по правилу цео ампутирани део, и нарушава анатомију оштећеног дела тела до „непрепознавања“.[4]
Васкуларне структуре које су оштећене након трауматске ампутације горњих удова обухватају; поткључну, пазушну, брахијалну, радијалну и улнарну артерију.
Нервне структуре оштећене након трауматске ампутације горњих удова обухватају; пазушни, радијални и улнарни нерв.
Доњи удови
Трауматске ампутације доњих удова обухватају следеће анатомске делове; карлицу (илијачни, пелвични, пубични део), горњи део ноге (бутна кост, чашица), потколеницу (тибија и/или фибула) и стопало (тарзални део и фаланге ножних прстију)
Васкуларне структура укључују; трбушну аорту, бутну, предњу и средњу потколеничну артерију.
На доњим удовима од нерава након трауме могу бити оштећени; ишијадични и перинеални нрв.[5]
Етиопатогенеза
Трауматски ампутације најчешће настају у фабрикама, на фармама, током рада у кући или у саобраћајним несрећама. Природне катастрофе, рат и терористички напади такође могу изазвати траумати трауматску ампутацију.
Крварења (може бити минимална или озбиљну, у зависности од локације и природе повреда)
Бол (степен бола није увек у вези са тежином повреде или количине крварења)
Код делимичне ампутације ампутирани делови су измењени унакажени, али и даље делимично везана за мишиће, кости, тетива, или кожу.
У случају обилног крварења болесник може бити у хиповолемијском шоку.
Трауматска ампутација може бити удружена и са повредама других делова тела и органа.
Терапија
Главни циљ терапије трауматске ампутације је пре свега покушај реплантација (макрореплантација изнад ручног или скочног зглоба и микрореплантација испод или дистално од ручног зглоба када се мора примениту микрохируршке техника). Овај облик лечења може се са великим успехом спровести сам на микрохирургији у ургентним центрима, где треба упутити повређеног.[7]
Лечење дефеката меких ткива и коже локалним или удаљемим - слободним режњевима
Протокол чувања ампутата до реплантације
Ампутат (без чишћења на терену) треба умотати у стерилну газу, потом у кесу која се потапа у физиолошки раствор са ледом да би се постигла температура до 4 0С, чиме се добија у времену и смањује потреба ампутата за кисеоником. Наиме овим поступком се добија на времену јер; тетиве, кожа и кости толеришу топлу исхемију у трајању до 12 часова, а до 24 часа хладну, док мишићи подлежу мионекрози после 6 часова топле и 12 часова хладне исхемије. Хлађење ампутата треба бити дозирано чиме се продужава толеранција на недостатак циркулације (пре свега хипоксију због недостатка кисеника).[10]
Рана на месту ампутација превија се, стерилном газом, а аустављање крварења изводи се стерилном газом (без великог чишчења и без директног хватања крвних судова)
Преко две венске линије, код повређене особе одмах се започиње са давањем физиолошког раствора или Хартмановог раствора.
Примена антишок терапије је обавезна и обухвата давање: аналгетика (опиоиди), бензодиазепини,
Антитетануслна заштита и примена антибиотика парентерално, такође је обавезна.[11]
Терапија са континуирано спроводи, уз обавезно праћење виталних параметара повређеног, све до реплантације.
^Stevanovic M, Vucetic C, Bumbasirevic M, Vuckovic C (1991). „Avulsion Injuries of the Thumb.”. J Plast Reconstr Surg. 87 (6): 1099—104.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^. Komatsu S, Tamai S. „Successful replantation of a completely cut-off thumb.”. Plast Reconstr Surg. 42: 375—6. 1968..
^Hubble M, Hubble J. Principles of Advanced Trauma Care. Albany: Delmar Thompson Learning, 2002.
^Gross KR, Collier BR, Riordan WP Jr, Morris JA Jr. Wilderness trauma and surgical emergencies. In: Auerbach PS, ed. Wilderness Medicine. 6th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Mosby; 2011:chap 21
^Moorell D. Management of amputations. In: Roberts JR, Hedges JR, eds. Roberts and Hedges' Clinical Procedures in Emergency Medicine. 6th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2013:chap 47.
