Трибањ

Трибањ
Шибуљине (Трибањ)
Административни подаци
Држава	Хрватска
Жупанија	Задарска
Општина	Стариград
Становништво
— 2011.	267
Географске карактеристике
Координате	44° 20′ 59″ С; 15° 18′ 59″ И / 44.349784329266491° С; 15.316525893649803° И / 44.349784329266491; 15.316525893649803
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	6 m
Трибањ Трибањ на карти Хрватске
Трибањ Трибањ на карти Задарске жупаније
Остали подаци
Поштански број	23245 Трибањ
Позивни број	+385 23

Трибањ је насеље у општини Стариград, Задарска жупанија, Република Хрватска.

Трибањ је приморско насеље у подножју Велебита.

Куће мјеста Трибањ биле су груписане у пет већих заселака: Шибуљина, Козјача, Крушчица, Лисарица и Трстеница, са мањим засеоцима Асановац, Полибрада, Бајамовац, Матијашица, Продани, Матаци, Рељиновац и Љуботић. Данас се Трибањ раслојио у три села: Трибањ-Шибуљина, Трибањ-Крушчица и Трибањ-Св. Марија Магдалена.

На подручју Трибња као и ширем простору велебитског Подгорја, постоје археолошки трагови постојања живота још у бронзаном и гвозденом добу: Градина и Велика градина повише Модрича, Градина Кнежевићи на Малом Либињу, Зекића градина, Митрова градина, Градина повише Јусупа, Пакларић, Градина Марасовићи, Стариград — центар, Градина Којићи — Миловци, Градина и Градиница на Малом Рујну, Градина на Великом Рујну, Градина Св. Тројица, Градина Лисарица и Висока градина на Великом Витренику. Новијим истраживањима уочена су и нова налазишта: Трошељева градина повише Св. Марије Магдалене, Силна громила повише Трибња Крушчице, седам камених хумака, пећина Сопњача.^[1]

Римским освајањем јадранске обале, простор данашњег Трибња потпао је под римски муниципиј града Аргирунта (дан. Стариград). Граница ове римске заједнице простирала се од данашње Св. Марије Магдалене до Ровањске.^[1] На локалитету око Св. Тројице и православног гробља (Козјача), налазе се остаци касноантичког или рановизантијског каструма правоуганог облика, димензија 170х130 метара. Остаци каструма, у народу познат као Трибљина, оштећени су бесправном изградњом макадамског пута током деведесетих година двадесетог века.^[1]

У Повељи угарског краља Андрије из 1205. године, први пут се помиње Трибањ под овим именом.^[2]

Након протеривања Османлија са велебитског простора, започело и насељавање највећег броја данашњих породица у читавом Трибњу. Тако је сердар Стојан Јанковић у јесен 1684. године населио 131 особу из Лике у Шибуљину^[3], којима је убрзо стигла и помоћ у храни.^[4] Након разграничења с Аустријом, област велебитског Подгорја припала је Млетачкој републици.

Срби из Трибња Шибуљине су тешко пострадали током Другог светског рата, понајвише у усташком концентрационом логору Слано на острву Паг. Прва хапшења Срба започела су већ у априлу месецу 1941. године и одвођење на стратиште у Јадовно. Међу њима је био и Серђо Пољак, који је, упркос лакшем рањавању, успео да се извуче из јаме и побегне на сигурно. Те среће нису били браћа Илија и Јован Лукић, Драган Лукић, Владимир Бабац, отац и син Душан и Филип Маринковић те стари Исо Штрбо.^[5]

Нови талас страдања започео је 2. августа 1941. године, када су усташе направиле обруч око Шибуљине и заседе по Велебиту. Том приликом је ухваћено преко стотину Срба који су потом утамничени у цркви Св. Аранђела Михајла. Уследила су силовања жена и пребијање мушкараца и пљачкање имовине ухапшених. Трагови крви, видљиви и до данашњих дана, нису остали скривени ни после вишеструких бојења зидова цркве. Спомен плоча постављена на спољашњем зиду цркве, као подсетник на овај злочин, данас је разбијена на више делова. Део Шибуљчана се скривао по Велебиту покушавајући тако избећи усташке патроле. Они који су им успели побећи, спас су нашли у селима Равних Котара или Ражанцу.

После три дана мучења, заточеници су транспортовани бродом до логора Слано на Пагу. Логор је подигнут током маја месеца 1941. године, на голом камену, површине око 1.500 m², окруженом бодљикавом жицом. Командант логора био је Иван Девчић Пивац из Луковог Шугарја, уједно и заповедник 13. усташке бојне.

О злочинима почињеним августа 1941. године, после рата сведочило је више особа.^[6]

Међу нама је било доста жена, нејаке дјеце и стараца. Мога стрица Дмитра, који је био стар 78 година и слаб на ногама, вукли су за браду кад није могао ходати. На путу до наше цркве искористила сам прилику и побјегла у планину и у једној се јами скривала два дана. Пет дана сам се скривала у јамама, а пет ноћи пјешачила док нисам дошла у Обровац. У Обровцу сам остала 11 дана, а онда сам скупа с још неколико стотина Личана превезена у Задар. Када сам рујна 1941. из Задра дошла у наше село, у цркви сам видјела крваве трагове. У поповој кући сам нашла нешто одјеће моје браће која су тада страдала. Одјећа је била крвава. Ја сам је покупила, однијела и закопала у земљу. Чула сам од једних рибара из Кали како су једног дана, вукући мрежу негдје близу отока Пага, извукли 13 лешева, међу којима су препознали леш Максима Пољака пок. Симе, који је страдао о Илињу 1941.
— Милица (Јандре) Бабац

Познато ми је из властитог опажања да су усташе почетком липња 1941. па даље, кроз два до три мјесеца, догонили народ пјешице и камионима из Госпића у Карлобаг, а из Карлобага на оток Паг, у Слану. Превозили су народ дан и ноћ. Народ цијелог мјеста Карлобага, као и ближе и даље околине, говорио је да су усташе интерниране људе у логору Слана тукли и клали. Колико је народа потучено, није ми познато, али је свакако морало бити много.
— Јуре Томљеновић из Карлобага

Списак осталих Срба из села Трибањ Шибуљине страдалих у геноциду 1941. године.^[6][7]

У Трибњу Шибуљини се налази српска православна црква Св. Архангела Михајла из 1865. године, подигнута у време епископа Стефана Кнежевића и православна капела Свете Тројице на гробљу, подигнута 1830. године, највероватније на темељима рановизантијског периода^[1]. У насељу Трибањ Крушчица се налази римокатоличка црква и Св. Анте Падованског, а црква Св. Марије Магдалене у истоименом насељу. Током 1866/67. године, у Трибњу Шибуљини је постојала и школа под окриљем Епархије далматинске, с тринаест ученика. Некада је заједничко гробље становника Трибња било на Љуботићу, али је обновом капеле Св. Тројице, православно становништво своје покојнике почело сахрањивати око капеле. Читава област Трибња је позната по специфичним погребним споменицима тзв. мирилима.^[8]

Сви становници Трибња говоре штокавском икавицом.

Према попису становништва из 2011. године, насеље Трибањ је имало 267 становника.^[9]

На попису становништва 1991. године, насељено место Трибањ је имало 481 становника, следећег националног састава:

Презимена српских породица у Трибњу Шибуљини су:^[11]

• Бабац — славе Ђурђевдан
• Лукић — славе Св. Јована и Аранђеловдан
• Маринковић — славе Аранђеловдан (Маринковићи Ћелићи), Св. Василија Великог (Маринковићи Вурлани), док Маринковићи Смисићи славе Божији дан (Сабор пресвете Богородице) и Св. Стефана
• Пољак — славе Ђурђевдан
• Продан — славе Св. Василија Великог и Ђурђевдан
• Штрбо — славе Св. Николу

Већина шибуљских породица учествовала је у ДНК тестирању прапорекла по мушкој лози. Резултати су следећи:

• Бабац: I2a Dinaric South
• Лукић: I2a Dinaric South
• Пољак: I2a Dinaric South

Њихови резултати указају на припадност хаплогрупи врло типичној за Јужне Словене и којој припада око 33% мушке популације у Срба^[12].

• Маринковићи Ћелићи и Вурлани, као и Продани: I1 Z63

Истраживања у области генетичке генеалогије показала су да Маринковићи Ћелићи и Вурлани с Проданима чине велики род, који заједничког претка највероватније има уназад 500 година. Такође, резултат је показао и да они припадају огранку великог племена Мацура — I1 Z63 V68 Y16434. Халлогрупа I1 Z63 је особена за стара германска племена, нарочито на истоку Европе, који су на балканске просторе дошли у оквиру миграција Гота и Гепида.^[13]

Према Млетачком катастру из 1709. године, у Трибњу су живеле следеће породице: Влатковић (Vlatcouich), Папагало (Papagalo), Његован (Nigouan), Вукић (Vucin / Vucich), Маринковић (Marincouich), Продан / Продановић (Prodanouich), Трошељ (Tronsegh), Рукавина (Rucauina), Лукановић (Lucanouich), Жежељ (Sesegh), Матак (Matoch), Иванишевић (Iuaniceuich), Јурић (Giurich), Ферлета (Ferletta), Крапић (Cresbich) и Zaprich.^[14]

Део шибуљских породица се иселио у Пољице код Нина. Најчешћи правци исељавања трибањских породица били су ка Славонији (Нова Буковица, Ђурђеновац, Миљевци) и САД-у (Донора у Пенсилванији). Након Другог светског рата, део Шибуљчана је колонизован у Риђици код Сомбора, укупно 14 породица са 77 чланова.

• Павле Бабац — аутор књиге Велебитско Подгорје 1941-1945 те више студија и чланака на тему НОР-а
• Марко Бабац — теоретичар филма и предавач филмске монтаже на академијама у Београду, Љубљани, Сарајеву и Новом Саду, аутор књиге Јован Шарић 1836-1905
• Душан Бабац — носилац краљевског Ордена белог орла I степена, Ордена Карађорђеве звезде II степена, аутор више књига и чланака у области војне историје
• Јован Маринковић Иво — народни херој
• Анђелко Маринковић — фудбалер Ф.К. Војводина из Новог Сада и освајач шампионске титуле 1965/66

Трибањ на Викимедијиној остави.