Убити Зорана Ђинђића
Убити Зорана Ђинђића је српска трагикомична музичка представа из 2012. године у режији Златка Паковића настала по мотивима истоимене драме коју је Паковић написао заједно са Рајком Ђурићем.[1][2] Описана од стране њених аутора као „политички кабаре”, представа на апсурдистички начин сагледава политичко стање у Србији након атентата на Зорана Ђинђића. Сценографију представе је радио Никола Џафо заједно са колективом „Арт клиника”, музику је компоновао Божидар Обрадиновић, а текстове за песме написао Томислав Марковић. Плакат који приказује Зорана Ђинђића на штакама, дизајнирао је новосадски уметник Владимир Страјнић.[3] Представа је имала своју премијеру 5. октобра 2012. године на сцени „Фабрика” Студентског културног центра Нови Сад, и њој су присуствовали између осталог Светислав Басара, Борка Павићевић, Небојша Попов и Зоран Живковић. Датум премијере је одабран симболично као алузија на петооктобарску револуцију о којој је режисер рекао да: „није изведена до краја.”[4][5] Убити Зорана Ђинђића је био други позоришни комад који је 2012. године као своју тему имао убиство премијера Зорана Ђинђића. Њему је претходио позоришни комад Зоран Ђинђић, редитеља Оливера Фрљића у мају 2012. године.[6] За разлику од Фрљићевог дела, које је било тема полемике критичара због свог контроверзног приступу чињеницама, Убити Зорана Ђинђића је био већи критички и комерцијални успех.[7] Мирјана Карановић је представу описала као: „моћну, бескомпромисну и храбру представу, све оно што Зоран Ђинђић Оливера Фрљића – није.”[8] Након успеха у Новом Саду, представа је играна у Београду, Сомбору, Новом Пазару, Загребу и Бечу.[9] Такође је изведена у оквиру четрдесет и седмог годишњег фестивала Битеф.[10] Редитељ представе Златко Паковић је о циљу представе рекао: „Представа Убити Зорана Ђинђића је освета свима онима који су прижељкивали Ђинђићево убиство и њиме се окористили. Њима се треба изругивати на смрт, јер они чине све да грађани и грађанке Србије буду незадовољни и суморни”[11] ПоставаГлумачка поставаНастанакДрама Убити Зорана Ђинђића, написана је од стране српског политичара, писца и ромолога, Рајка Ђурића, уз драматуршку помоћ Златка Паковића,[13] и први пут објављена у књизи Радници умиру певајући 2011. године. Књига је настала у оквиру конкурса за „савремени ангажовани драмски текст” који је расписао фонд Хартефакт.[14][а] Драма Убити Зорана Ђинђића је била једна од пет драма одабраних од стране стручног жирија којег су чинили Биљана Србљановић, Милош Лолић и Слободан Обрадовић. У рецензији књиге за недељник Време, Теофил Панчић, описује Убити Зорана Ђинђића као дело које је „превише ангажовано”, позивајући се на количину алузија на стварне личности српске политичке сцене, и сматрајући да би дело боље функционисало као радио-драма.[15] Дизајн плаката за представу урадио је новосадски уметник Владимир Страјнић описујући процес креирања плаката као: „изузетно интензиван и емотиван”. Плакат је замишљен и креиран у периоду од неколико сати; на њему се налази силуета Зорана Ђинђића сачињена од елемената који симболизују прогресивизам, науку, будућност и просперитет. Одлуку да прикаже премијера Ђинђића на штакама, уметник је објаснио: „Његова фигура се креће споро, са штакама, кроз непријатељско окружење – алузија на његову повреду ноге и тежину пута којем је ишао.” Црвена позадина одабрана је да представља опресивну снагу клерофашизма. Аутор је о делу рекао: „Кроз овај плакат желео сам да сажмем све емоције, конфликте и наду везане за Ђинђића и његову мисију.”[16] Продукцију драме финансирао је Студентски културни центар Нови Сад, на чијој је сцени „Фабрика” представа имала своју премијеру.[17] Сценографију представе урадио је новосадски мултимедијални уметник Никола Џафо, заједно са уметничким колективом „Арт клиника”. У оквиру сценографије, Џафо би облепљивао ходнике позоришта који су водили ка сцени, чланцима из таблоида који су се кроз медијску хајку залагали за смрт премијера Зорана Ђинђића. У чланцима су се нашли цитати Александра Тијанића, Милорада Вучелића и Велимира Илића. Пре почетка представе је са разгласа емитован понављајући цитат Томислава Николића, у тренутку премијере председника републике Србије, из фебруара 2003. године који гласи: „Ако неко од вас у следећих месец или два случајно види Зорана Ђинђића, нека му поручи да је и Тито пред смрт имао проблема са ногом.”[18][19] КритикеПредстава Убити Зорана Ђиншића је топло прихваћена од стране критичара. Писац и колумниста Светислав Басара је о представи рекао: „Свима поручујем да је погледају, нарочито главном одбору ДСС-а”, а затим је у својој колумни у новинама Данас написао: „у представи Убити Зорана Ђинђића политика ниједног тренутка није надјачала уметност” и додао о Паковићевом приказу политичара: „Паковић их је приказао онаквим какви ваистину јесу - као опасне кловнове, а не како они ласкају себи - као историјске личности.”[20][21] Новица Милић, новинар за вебсајт Пешчаник је написао да представа: „погађа у центар - Србије” док је Саша Илић за исти вебсајт написао да представа прича „брехтијанским говором” и „[упозорава] притом да ми не живимо у друштву Ожалошћене породице [...] већ напротив, у друштву које је заробио злочиначки апарат из Милошевићевог доба, који је након убиства премијера поново уграбио институције власти, привреде, образовања и културе, и нацерио нам се у лице.”[22][23] Теофил Панчић, који је изразио своје сумње у драму када је писао о њој у оквиру рецензије књиге Радници умиру певајући, назвао је представу успешном и похвалио глумачку поставу о којој је рекао да у представу убацују „театарске heart & soul.”[24] Редитељ Горчин Стојановић је за Радио Слободну Европу рекао: „Мислим да је ова представа потврда да позориште има моћ, искључиво и само онда ако је позориште. Ова представа је одлична и она је на високом извођачком нивоу.”[21][25] Укључивање представе Убити Зорана Ђинђића, заједно са представом Зоран Ђинђић Оливера Фрљића, у репертоар четрдесет и седмог годишњег Битефа 2013. године, изазвало је комешање међу критичарима. У рецензији која се освртала на Битеф, Тамара Барачков је у часопису Сцена о представи написала: „Представа Убити Зорана Ђинђића често се губи у сувише великом карикирању и памфлетском потцртавању одређених сегмената, што делује као претерано илустративно пародирање са кабаретским тоном.”[13] Напомене
Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia