Филота Фила

Филота Фила (Битољ, 1914 − Београд, 1983) био је југословенски и српски адвокат, цинцарског порекла.

Филота Фила је рођен 1914. године у цинцарској породици у Битољу. Његов отац Тома је заједно са братом држао кујунџијску радњу. Мајка Атина Ана Псарику је потицала из богате битољске породице.^[1] Имали су четворо деце: Антигону, Фаницу, Косту и Филоту.

Филота је завршио грчку основну школу и српску гимназију. Уписао је Правни факултет Универзитета у Београду, пошто је то био једини факултет на којем су студије биле бесплатне, што је било значајно будући да је млад остао без оца и стабилних прихода. На студијама се упознао са Милованом Ђиласом и Лазаром Колишевским, будућим високим функционерима Комунистичке партије Југославије, од којих је усвојио комунистичке идеје. Дипломирао је 1937. године, а 1939. године је положио адвокатски испит.

Радио је у адвокатској канцеларији Поповић која се налазила у хотелу Москва. Оженио се са Елом, кћерком београдског трговца Николе Сапунџића, 1940. године. Потом је радио као судијски приправник у Ресену, Дебру и родном Битољу, где му се 29. јула 1941. године родио син, коме су дали име Тома, по деди.^[2] Из Битоља су га протерале бугарске окупационе власти на почетку Другог светског рата.

Постао је судијски приправник у Умци и касније адвокатски приправник код адвоката Здравка Исаиловића из Београда. Породицу је изместио у Неготин, да би се крајем прве ратне године повезао са партизанским илегалцима у Београду. Ухапшен је 1943. године и испитиван у Палати Ратнички дом, где је био затвор Гестапоа. Претходно је ухапшен партизански курир са наредбом да се Фила пребаци у Космајски партизански одред, што је довело и до његовог хапшења. Убрзо је пребачен на Бањички логор и потом транспортован у концентрациони логор Маутхаузен-Гусен.^[3] По ослобођењу је са осталим логорашима пешке отишао за Беч. Тамо је установљено да болује од туберкулозе и да има свега 40 килограма.

Када се вратио у Југославију, његов друг са студија Лазар Колишевски, председник Владе Народне Републике Македоније, именовао га је за шефа полиције за јужну Македонију. Убрзо је напустио ту функцију и отворио адвокатску канцеларију у Битољу, септембра 1945. године. Бранио је своју тетку Олимпију која је покушала да илегално пребегне у Грчку и на том суђењу је изјавио да: „не могу неписмени људи да воде државу”. Његова тетка је стрељана, а Филота је осуђен на затворску казну и губитак политичких и грађанских права 1946. године.^[4] Кратко је током 1947. године био председник Арбитражног суда у Битољу.^[2]

По одслуженој казни се преселио са породицом у Београд. Отворио је адвокатску канцеларију у Гроцкој, која је тада имала и суд. Постао је један од најпознатијих адвоката у Југославији, а убрзо је са њим почео да ради и његов син Тома Фила.

Филота је био велики противник смртне казне. Написао је књигу „Бранио сам на смрт осуђене” 1970. године, као и књигу „Истина о Шефки”, која се бави Шефком Хоџић из Јусића код Зворника, његовим најпознатијим клијентом. Своју најпознатију књигу „Против смртне казне” је објавио 1980. године, о свом трошку.

Умро је 1983. године у Београду.

• Бранио сам на смрт осуђене, Просвета, Београд 1970.
• Истина о Шефки, Графика-прес, Београд.
• Против смртне казне, Београд 1980.

1. ^ Фила, Тома (2017). Завршна реч (Друго изд.). Београд: Вукотић медиа. стр. 15—16. ISBN 978-86-89613-64-3. 
2. ^ ^{а б} „Филота Фила 1914-1983”. Архивирано из оригинала 12. окт 2022. г. Приступљено 1. септембар 2020.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
3. ^ „Биографија Филоте Филе”. 
4. ^ Фила, Тома (2017). Завршна реч (Друго изд.). Београд: Вукотић медиа. стр. 27. ISBN 978-86-89613-64-3. 

• Бранио је на смрт осуђене („Политика”, 12. новембар 2021)