Фотије Станојевић

Фотије Станојевић
као чиновник у Генералном конзулату у Солуну
Датум рођења	(1875-10-08)8. октобар 1875.
Место рођења	Бабе, сада Неделково, Османско царство
Датум смрти	22. фебруар 1955.(1955-02-22) (79 год.)
Место смрти	Београд, ФНРЈ

Фотије Станојевић (Бабе данас буг. Неделково, 8. октобар 1875 — Београд, 22. фебруар 1955)^[1] био је српски политички радник и дипломата у првој половини 20. века.

Рођен је у селу Бабе, у Знепољу, недалеко од града Трна, као најмлађи син мајке Солунке и Аранђела Станојевића. Основну школу и гимназију је учио у Пироту. Истичући се речитошћу и талентом за писањем, изабран је за председника ђачког књижевног друштва у Пироту.^[2]

Након завршене гимназије, уписао је права у Београду, где 1889. године дипломирао. Унапређен је 1901. године у чин резервног коњичког подпоручника српске војске.^[3] Догураће у војној хијерархији до резервног капетана прве класе 1920. године. Након тога је уписао Високу школу политичких наука у Паризу, коју је завршио 1903. године.^[2]

Након завршених студија се вратио у Београд и постао писар у Министарству финансија. Године 1904. је постао писар у Генералном конзулату Министарства иностраних послова у Солуну, а након тога писар у Српском краљевском посланству у Петрограду, вицеконзул у Будимпешти (1912), отправник послова у Букурешту, први секретар Српског посланства у Петрограду.^[2]

Године 1911. се оженио ћерком руског генералштабног официра пуковника Комарова, начелника штаба генерала Черњајева.^[2]

Био је секретар III класе у посланству у Букурешту (1914).^[4]

Био је добровољац-официр Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи^[2] 1916.^[2]

За заслуге у ратовима за ослобођење и уједињене (1912—1918) добитник је бројних признања и одликовања.^[2]

Након Првог светског рата је наставио да обавља дипломатске дужности. Био је отправник послова у Москви (1919), био први секретар амбасаде у Берну (1920), генерални конзул у Солуну (1920-1924)^[5], па у Будимпешти (1924). Као генерални конзул^[6] у Будимпешти се пензионисао 1927.^[2]

За собом је оставио у рукопису дело Пирот и пиротске прилике, које датира из 1952. године. Рукопис се састојао из три дела. Први је посвећен породици Аранђела Станојевића, његовог оца, и период након доласка у Пирот, други део „Пироћанке” описује етнографске карактеристике народне ношње, обичаји и друштвене забаве женске омладине пиротског краја, а трећи „Народна буна у Шоплуку 1877. и 1878. године” описује ослобођење Ћустендила и Самокова од Турака и протест народа иза Старе планине, приликом доласка Међународне комисије за обележавање границе са Бугарском, након закључивања Берлинског споразума (1878).

• Станојевић, Фотије А. (1996). Лилић, Борислава, ур. Пирот и пиротске прилике. Пирот: НИП Хемикалис. Архивирано из оригинала 25. 06. 2017. г. Приступљено 15. 5. 2018. 
• Озимић, Небојша (2014). Поповић, Славиша, ур. Ниш ратна престоница Србије 1914/1915. Ниш: Народни музеј у Нишу. Приступљено 15. 5. 2018.