Хеленина аутобиографија из 1903. „Прича мог живота“ је адаптирана као комад Вилијама Гибсона Чудотворац, а урађена је филмска адаптација под истим насловом. Њено родно место је означено и очувано као национална историјска знаменитост. Од 1954. оперише као кућа-музеј[2] где се одржава годишњи „Дан Хелен Келер“.
Хелен је примљена у Дворану славних жена Алабаме 1971. Она је била једна од дванаест инаугурационо примљених особа у ту новоосновану организацију дана 8. јуна 2015. године.[3]
Биографија
Рођена је у месту Таскумбији у Алабами, САД27. јуна1880. године. Са деветнаест месеци је прележала тежак енцефалитис и тада потпуно ослепела и оглувела.[4] Док су друга деца учила да говоре, она је живела у сопственој тишини и тами, глувонемослепа. Са седам година добила је неговатељицу, Ени Менсфилд Саливан[4], која је великом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима.
Хелен је у почетку била веома одбојна и неприступачна. Са Ени је живела у вртној кућици родитељског дома. Уз скоро непремостиве потешкоће, а неописивим стрпљењем, Ени је девојчицу најпре научила појединим словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усница и грла.
Све више је Хелен показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања, па је после месец дана научила двадесет једну реч, а након једне године деветсто речи у ручном алфабету. Ускоро је научила да чита Брајева слова и на тај начин писала чак и дужа писма.[5]
Када је имала четрнаест година дотадашња обука је замењена систематском школском наставом, а са осамнаест година је примљена у редовну гимназију. Ени је ни тада није напустила, него јој је била од велике користи у њеном даљем образовању. Редовно је Хелен пратила у школу, седела поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Уз такву помоћ Хелен је могла савладавати градиво и са деветнаест година уписала је књижевност и историју.[4]
Дипломирала на Радклиф Колеџу, 1904.
Године 1904, Хелен Келер је завршила своје студије на академском степену — највише признање за њену упорну борбу и победу. Научила је да чита на четири језика и постала истакнута списатељица. Након тога је постала инспектор америчких завода за одгој глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведених и на стране језике: „Историја мог живота” (1902), „Оптимизам” (1903), „Свет и живот” (1908) и др. Тематика тих књига је њена несвакидашња судбина.[4]
Хелен је возила бицикл, добро је јахала, пливала и једрила. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га врховима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас” на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент.
Хелен је умрла 1968. године у 87. години, и данас се спомиње у целом свету са великим признањем и дивљењем. Цео живот је посветила помагању глувонемослепих за које је рекла да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они „ти који буље у мрак у којем једино мрак буљи у њих”.
Библиографија
Хелен Келер, око новембра 1912. године
Келер је написала укупно 12 објављених књига и неколико чланака.
Једно од њених најранијих дела, кад јој било 11 година, био је Краљ мраза (1891). Постојале су оптужбе да је ову причу плагирала из The Frost Fairies Маргарет Канби. Истрага о овом питању је открила да је Хелен можда доживела случај криптомнезије, а то је да јој је Маргаретина прича прочитана, али је заборавила на то, док је сећање остало у њеној подсвести.[6]
Са 22 године, Хелен је објавила своју аутобиографију, Прича о мом животу (1903), уз помоћ Саливан и њеног мужа, Џона Мејсија. То је прича о њеном животу до 21 године и написана је током њеног студирања на колеџу.
У чланку који је Хелен написала 1907. године, скренула је пажњу јавности на чињеницу да се многи случајеви слепила у детињству могу спречити прањем очију сваке новорођене бебе дезинфекционим раствором. У то време, само мали део лекара и бабица је то радио. Захваљујући Келеровом заговарању, ова здраворазумска мера јавног здравља је брзо и широко усвојена.[7][8]
Хелен је написала Свет у коме живим 1908. дајући читаоцима увид у то како се осећала према свету..[9] Дело Из мрака, серија есеја о социјализму, објављена је 1913. године.
Када је Хелен била млада, Ен Саливан ју је упознала са Филипсом Бруксом, који ју је упознао са хришћанством. Хелен је позната по изјави: „Увек сам знала да је ту, али нисам знала Његово име!“[10][11][12]
Њена духовна аутобиографија, Моја религија,[13] објављена је 1927. године, а затим у опширно ревидираном облику 1994. године, када се појавила под насловом Светло у мојој тами. То дело заговара учење Емануела Сведенборга, хришћанског теолога и мистика који је дао духовно тумачење учења Библије и који је тврдио да се Други долазакИсуса Христа већ догодио.
^„The life of Helen Keller”. Royal National Institute of Blind People. 20. 11. 2008. Архивирано из оригинала 7. 6. 2007. г. Приступљено 22. 1. 2009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Keller, Helen (јануар 1907). „Unnecessary Blindness”. The Ladies' Home Journal. Архивирано из оригинала 6. 12. 2021. г. Приступљено 6. 12. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Willmington, H. L. (1981). Willmington's Guide to the Bible. Wheaton, Illinois: Tyndale House Publishers. стр. 591. ISBN978-0-8423-8804-7. Приступљено 15. 3. 2016. „Sometime after she had progressed to the point that she could engage in conversation, she was told of God and his love in sending Christ to die on the cross. She is said to have responded with joy, "I always knew he was there, but I didn't know his name!"”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Helms, Harold E. (30. 4. 2004). God's Final Answer. Xulon Press. стр. 78. ISBN978-1-59467-410-5. Архивирано из оригинала 8. 5. 2020. г. Приступљено 15. 3. 2016. „A favorite story about Helen Keller concerns her first introduction to the gospel. When Helen, who was both blind and deaf, learned to communicate, Anne Sullivan, her teacher, decided that it was time for her to hear about Jesus Christ. Anne called for Phillips Brooks, the most famous preacher in Boston. With Sullivan interpreting for him, he talked to Helen Keller about Christ. It wasn't long until a smile lighted up her face. Through her teacher she said, "Mr. Brooks, I have always known about God, but until now I didn't know His name."”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Dickinson, Mary Lowe; Avary, Myrta Lockett (1901). Heaven, Home And Happiness. The Christian Herald. стр. 216. Приступљено 15. 3. 2016. „Phillips Brooks began to tell her about God, who God was, what he had done, how he loved me, and what he was to us. The child listened very intently. Then she looked up and said, "Mr. Brooks, I knew all that before, but I didn't know His name."”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Keller, Helen (17. 3. 2007). My Religion. The Book Tree. стр. 177—178. ISBN978-1-58509-284-0. Архивирано из оригинала 26. 12. 2020. г. Приступљено 16. 6. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
