Хелиоцентрични систем

Хелиоцентрични систем^[а] или Коперников систем је астрономски систем, у чијем се средишту налази Сунце док се Земља и остале планете Сунчевог система окрећу око њега. Представља супротност геоцентричном систему, у коме је Земља у средишту свемира. The notion that the Earth revolves around the Sun had been proposed as early as the third century BC by Aristarchus of Samos,^[3]^[4] who had been influenced by a concept presented by Philolaus of Croton (c. 470 – 385 BC). In medieval Europe, however, Aristarchus' heliocentrism attracted little attention—possibly because of the loss of scientific works of the Hellenistic period.^[б]

Овакав систем се први пут среће старој Грчкој. Њен најпознатији заступник био је Аристарх са Самоса (310.-230. п. н. е.).^[6] Пре Аристарха са Самоса, први трагови хелиоцентричког система могу се наћи још у Орфичким химнама и учењима Анаксимандра и Питагорејаца. Касније, Аристарх са Самоса, засновао је хелиоцентричну теорију, која нажалост није била општеприхваћена захваљујући мишљењу великиг астронома Клаудија Птолемеја (2. век).^[7]

Током 4. века, цар Јулијан Отпадник подржавао је идеју хелиоцентричном систему света.

Током средњег века у римокатоличкој цркви преовладало је учење о геоцентричном систему, све до Николе Коперника који је у 16. веку, поново промовисао хелиоцентрични систем. Написао је дело „О кретању небеских сфера“ у 6 књига, објављено у Нирнбергу 1543. године.^[8]

Према Копернику средиште целог света је непомично Сунце, а око њега се у униформним кружница ма (данас се зна, да су елипсе) крећу Земља и остале планете Сунчевог система. Земља се окреће око своје осе и кружи око Сунца.

Његово дело је узроковало узбуну у црквеним круговима, па је папа 1616. ово Коперниково дело забранио и било је забрањено све до 1822. године. Остале хришћанске цркве (нпр. калвинизам) су такође биле против хелиоцентричног система, као и немали део научника онога доба: Францис Бекон, Тихо Брахе) и др. га нису прихватали због корелације с мерењима која у то доба нису била боља од геоцентричног или Птоломејева система.

1610. године, Галилео Галилеј објавио је своја запажања о Јупитеровим месецима, као аргумент у корист Коперниковог хелиоцентричног система. 1612. је почео да расте отпор против идеје о хелиоцентричном систему, и 1614. је отац Томасо Цазини (1574—1648) прогласио Галилеове идеје опасним, и јеретичким. 1616. Галилеј се упутио у Рим, са намером да одбрани своје идеје, али му је кардинал Роберто Белармино лично уручио забрану изношења и заступања идеја о хелиоцентричном систему. Галилеј се након тога одрекао свих тврдњи о хелиоцентричном систему. Постоји легенда да се пред крај живота предомислио и промрмљао „Ипак се окреће“ али за то не постоји доказ.

Тек 31. октобра 1992. године, 359 година након процеса против Галилеја, папа Јован Павле II затражио је опрост и укинуо пресуду инквизиције против Галилеја.

Напомене

^ Опционо се користе велика слова, Хелиоцентризам или хелиоцентризам, према скраћеној верзији Оксфордског енглеског речника (6. издање, 2007). Термин је учена формација заснована на грчком ἥλιος Helios „Сунце” и κέντρον kentron „центар”; придев хелиоцентричан први пут је забележен на енглеском (као heliocentrick) 1685. године, по новолатинском heliocentricus, у употреби отприлике из истог времена.^[1] Апстрактна именица у -изам је новијег датума, забележена је с краја 19. века^[2] по узору на немачке речи Heliocentrismus или Heliozentrismus (око 1870).
^ Према Луцио Русу, хелиоцентрични поглед је изложен у Хипарховом делу о гравитацији.^[5]

Референце

^ Johann Jakob Zimmermann, Prodromus biceps cono ellipticæ et a priori demonstratæ planetarum theorices, 1679, p. 28)
^ Constance Naden, (1890). Induction and Deduction: A Historical and Critical Sketch of Successive Philosophical Conceptions Respecting the Relations Between Inductive and Deductive Thought and Other Essays. стр. 76. : "Copernicus started from the observed motions of the planets, on which astronomers were agreed, and worked them out on the new hypothesis of Heliocentrism"
^ Dreyer 1953, стр. 135–148
^ Linton 2004, стр. 38f.. The work of Aristarchus in which he proposed his heliocentric system has not survived. We only know of it now from a brief passage in Archimedes' The Sand Reckoner.
^ Russo, Lucio (2003). The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why it Had to Be Reborn. Превод: Levy, Silvio. Springer Berlin Heidelberg. стр. 293—296. ISBN 978-3-540-20068-0.
^ http://www.dioi.org/vols/we0.pdf
^ „Timeline of Heliocentrism”. Архивирано из оригинала 02. 03. 2013. г. Приступљено 19. 02. 2013.
^ The Copernican Model: A Sun-Centered Solar System

Литература

Russo, Lucio (2003). The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why it Had to Be Reborn. Превод: Levy, Silvio. Springer Berlin Heidelberg. стр. 293—296. ISBN 978-3-540-20068-0.
Baker, A. and Chapter, L. (2002), "Part 4: The Sciences". In M. M. Sharif, "A History of Muslim Philosophy", Philosophia Islamica.
Drake, Stillman (1978). Galileo At Work. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-16226-3.
Laërtius, Diogenes (1972) [1925], Lives of Eminent Philosophers, Превод: Hicks, Robert Drew, Cambridge, MA: Harvard University Press, Приступљено 16. 7. 2018
Dreyer, John Louis Emil (1953) [1906], A History of Astronomy from Thales to Kepler, New York, NY: Dover Publications, ISBN 978-0-486-60079-6
Edwards, James (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-509539-5, Приступљено 16. 7. 2018
Fantoli, Annibale (2003). Galileo, for Copernicanism and for the church. Превод: Coyne, George V. (3rd English изд.). Notre Dame, IN: Vatican Observatory Publications / University of Notre Dame Press. ISBN 88-209-7427-4. OCLC 52897897.
Favaro, Antonio, ур. (1907). Le Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazionale [The Works of Galileo Galilei, National Edition] (на језику: италијански). 19. Florence: Barbera. ISBN 978-88-09-20881-0. Архивирано из оригинала 13. 7. 2007. г. A searchable online copy is available on the Institute and Museum of the History of Science, Florence, and a brief overview of Le Opere is available at Finn's fine books, and here.
Finocchiaro, Maurice (2010), Defending Copernicus and Galileo: Critical Reasoning in the two Affairs, Springer, ISBN 978-9048132003
Gingerich, Owen (2004). The Book Nobody Read. London: William Heinemann. ISBN 978-0-434-01315-9.
Graney, Christopher M. (2015), Setting Aside All Authority: Giovanni Battista Riccioli and the Science against Copernicus in the Age of Galileo, University of Notre Dame Press, ISBN 978-0-268-02988-3
Heath, Sir Thomas (1913). Aristarchus of Samos, the ancient Copernicus; a history of Greek astronomy to Aristarchus, together with Aristarchus's Treatise on the sizes and distances of the sun and moon : a new Greek text with translation and notes. London: Oxford University Press.
Heilbron, John L. (1999). The Sun in the Church: Cathedrals as Solar Observatories. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00536-5.
Heilbron, John L. (2005). „Censorship of Astronomy in Italy after Galileo”. Ур.: McMullin, Ernan. The Church and Galileo. University of Notre Dame Press, Notre Dame. ISBN 978-0-268-03483-2.
Heilbron, John L. (2010). Galileo. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958352-2.
Joseph, George G. (2000). The Crest of the Peacock: Non-European Roots of Mathematics (2nd изд.). London: Penguin Books. ISBN 0-691-00659-8.
Koestler, Arthur (1990) [1959]. The Sleepwalkers: A history of man's changing vision of the universe. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-019246-9. Available from the Internet Archive.
Koyré, Alexandre (1957). From the Closed World to the Infinite Universe. Baltimore: Johns Hopkins University Pr.
Koyré, Alexandre (1973). The Astronomical Revolution: Copernicus – Kepler – Borelli. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0504-4.
Langford, Jerome K. (1998) [1966]. Galileo, Science and the Church (3rd изд.). St. Augustine's Press. ISBN 978-1-890318-25-3. . Original edition by Desclee (New York, NY, 1966)
Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82750-8.
Neher, André (1977). „Copernicus in the Hebraic Literature from the Sixteenth to the Eighteenth Century”. Journal of the History of Ideas. 38 (2): 221—26. JSTOR 2708908. doi:10.2307/2708908.
Plutarch (1883), „On the Face Appearing within the Orb of the Moon”, Ур.: Godwin, William, Plutarch's Morals, 5, Превод: Gent, A.G., Boston, MA: Little, Brown, and Company, стр. 234—92
Plutarch (1911), The Face Which appears on the Orb of the Moon, Превод: Prickard, Arthur Octavius, Winchester and London: Warren & Son, Ltd. and Simpkin & Co. Ltd
Plutarch (1957), „Concerning the Face Which Appears in the Orb of the Moon”, Ур.: Cherniss, Harold; Helmbold, William C., Plutarch's Moralia XII, Loeb Classical Library, 406, Превод: Cherniss, Harold, Harvard, MA and London: Harvard University Press and William Heinemann Ltd., стр. 1—223
Qadir, Asghar (1989). Relativity: An introduction to the special theory. Singapore Teaneck, NJ, USA: World Scientific. ISBN 9971-5-0612-2. OCLC 841809663.
Rosen, Edward (1995). Copernicus and his Successors. London: Hambledon Press. Bibcode:1995cops.book.....R. ISBN 978-1-85285-071-5.
Russo, Lucio (2013-12-01). The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why it Had to Be Reborn. Превод: Levy, Silvio. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-642-18904-3. Приступљено 13. 6. 2017.
Russo, Lucio; Medaglia, Silvio M. (1996). „Sulla presunta accusa di empietà ad Aristarco di Samo”. Quaderni Urbinati di Cultura Classica (на језику: италијански). New Series, Vol. 53 (2): 113—121. JSTOR 20547344. doi:10.2307/20547344.
Sabra, A. I. (1998). „Configuring the Universe: Aporetic, Problem Solving, and Kinematic Modeling as Themes of Arabic Astronomy”. Perspectives on Science. 6: 288—330.
Saliba, George (1999). „Whose Science is Arabic Science in Renaissance Europe?”. Columbia University.
The Shorter Oxford English Dictionary (6th изд.). Oxford, UK: Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0-19-920687-2.
Sharratt, Michael (1994). Galileo: Decisive Innovator. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56671-1.
Speller, Jules (2008). Galileo's Inquisition Trial Revisited. Frankfurt am Main: Peter Lang. ISBN 978-3-631-56229-1.
Taton, René; Wilson, Curtis, ур. (1989), Planetary astronomy from the Renaissance to the rise of astrophysics Part A: Tycho Brahe to Newton, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-24254-7, Приступљено 2009-11-06
Thurston, Hugh (1993). Early Astronomy. New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-94107-3.