Хенрик I Птичар (нем.Heinrich I.; 876—2. јул936)[1] је био краљ Немачке (919—936) и војвода Саксоније (912—936). Оснивач је отонске династије немачких краљева и царева. Сматра се и првим краљем средњовековне Немачке, која се дотад звала Источна Франачка. Створио је успешну немачку војску, која је зауставила Мађаре, победила Нормане на северу и Словене на истоку. Проширио је територије Немачке и на истоку и на северу.
Биографија
Слика Хермана Фогела која приказује легенду о немачкој круни понуђеној Хенрику Птичару.
Отац му је био војводе од Саксоније, а мајка му је ћерка Карломана Баварског. Након очеве смрти 912, Хенрик постаје војвода од Саксоније. Био је често у сукобима са јужним суседима, војводама од Франконије.
Постаје краљ
Када је 918. умро краљ Конрад I, Хенрик је по Конрадовој препоруци постао нови краљ. То је било доста неочекивано обзиром на спорове, које су Конрад и Хенрик имали од 912. до 915. око Тирингије. Наводно је учвршћивао мреже за птице, када је стигла порука да је постао краљ, па отада носи надимак „Птичар“.
На сабору у Фрицлару 919, саксонско и франконско племство изабрало је Хенрика за краља. Хенрик је одбио да буде миропомазан од стране цркве, јер је наводно желео да буде краљ изабран од народа, а не од цркве.
Војвода од Баварске, Арнулф Лоши није прихватио Хенрика као краља. Био је антикраљ до 921, када Хенрик осваја Баварску и присиљава га да се закуне на покорност.
Стил владања и војводства
Хенрик Птичар је краљевство сматрао конфедерацијом војводстава, а себе је сматрао првим међу једнакима. Дотада су Каролинзи настојали контролисати краљевство помоћу грофова, али то су се сукобљавали краљеви интереси и интереси племства. Хенрик је допустио војводама Франконије, Швабије и Баварске да задрже потпуну унутрашњу контролу својих поседа.
У његово време, краљ се сматрао primus inter pares (први међу једнакима). Краљ и принчеви су заједно формулисали политику и позиција монархије се могла консолидовати само постепено. Чак и под Отоном Великим и каснијим монархима, изградња консензуса ће остати важна.[2][3]
Лорена
Хенрик је неколико пута покушавао да освоји Лорену, која је од 910. била у француским рукама. Рудолф Бургундијски га је великом војском спречавао у том науму. Кад је француски краљ Рудолф Бургундијски био заузет, Хенрик је поново покушао и 925. је победио Гизелберта, војводу од Лотарингије (Лорене) и тиме је Лорена поново постала део Немачке. Отада Лорена остаје вековима у немачком поседу.
Лорена постаје пето војводство у немачком краљевству. Војводства су: Саксонија, Баварска, Швабија, Франконија и Лорена.
Стварање јаке војске
Хенрик Птичар је био успешан заповедник војске. Немачку су непрестано нападали Мађари.[4] Хенрик им је 924. платио велики данак, с циљем да осигура десетогодишњи мир, током кога Хенрик може утврђивати градове и увежбавати нову елитну коњицу.
Новоствореном војском у којој су језгро чинили тешко оклопљени витезови кренуо је најпре источно преко Лабе. Словенске територије источно од Лабе постају лак плен нове увежбане војске. Са новоствореном војском, већ 928. осваја Хавели и Далеминци, а 929. гуши побуну у Бохемији (Чешкој). Источно од Лабе ствара читав низ нових градова, који постају одскочна даска за колонизацију словенског истока.[5]
Победио је Мађаре и Нормане и проширио се на северу
Када су Мађари поново напали 933, Хенрик их побеђује у бици код Риаде.
На северу су постојали стални проблеми са Норманима, Данцима, који су пљачкали градове северне Немачке. Нова војска показује се успешна и против Нормана. На северу је успео да подјарми Данце,[6] који су дотад задавали велике проблеме северним крајевима, а особито Фризијцима. Територије Венда постају део Немачке, а Шлесвиг осваја 934. године.[7]
Уједињена немачка племена
Када је Хенрик I Птичар умро 2. јула936, сва немачка племена су била уједињена у једном краљевству. Постао је први немачки краљ. Његов син Отон I, постао је цар Светог римског царства. Други син је постао војвода Баварске, а трећи син Бруно постао је надбискуп Келна.
Успеси Хенрикове власти
Време његове владавине је обележено следећим успесима:
Хенри се вратио у пажњу јавности као лик у опери Рихарда Вагнера, Лохенгрин (1850), покушавајући да добије подршку брабантских племића против Мађара. Након што су покушаји да се постигне немачко национално јединство пропали са револуцијама 1848, Вагнер се снажно ослањао на слику Хенрија као стварног владара свих немачких племена коју су заступали пан-германистички активисти попут Фридриха Лудвига Јана.
Постоје индиције да је Хајнрих Химлер себе видео као реинкарнацију Хенрија, који је проглашен за првог краља Немачке.[8][9] Химлер је неколико пута путовао у Кведлинбург да одржи церемонију у крипти на годишњицу краљеве смрти, 2. јула. Ово је почело 1936. године, 1.000 година након Хенријеве смрти. Химлер га је сматрао „првим немачким краљем” и прогласио је његову гробницу местом ходочашћа Немаца. Године 1937, краљеви остаци су поново сахрањени у новом саркофагу.[10]
Leyser, Karl (1982). Medieval Germany and Its Neighbours 900-1250. London: The Hambledon Press.
Müller-Mertens, Eckhard (2000). „The Ottonians as Kings and Emperors”. Ур.: Timothy Reuter. The New Cambridge Medieval History III: c. 900-1024. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 233—266.
Nicholas, David M. (1992). The Evolution of the Medieval World: Society, Government & Thought in Europe, 312-1500. London: Routledge.
Peden, Alison ‘Unity, Order and Ottonian Kingship in the Thought of Abbo of Fleury’, in. Richard Gameson and Henrietta Leyser, ур. (2001). Belief and Culture in the Middle Ages: Studies Presented to Henry Mayr-Harting. Oxford: Oxford University Press. стр. 158—168.
Reuter, Timothy, Germany in the Early Middle Ages, C. 800-1056 (London: Longman Group. 1991)
Reuter, Timothy (2011). „The ‘Imperial Church System’ of the Ottonian and Salian Rulers: a Reconsideration”. The Journal of Ecclesiastical History. 33: 347—375.
Bachrach, David S. (2012). Warfare in Tenth-Century Germany. The Boydell Press.
Bachrach. David S (јануар 2014). „Restructuring the Eastern Frontier: Henry I of Germany, 924–936,”. Journal of Military History. 78 (1): 9—36.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Barraclough, Geoffrey, ур. (1961). Studies in Mediaeval History: Mediaeval Germany. II. Essays. Basil Blackwell.
Bernhardt, John W. (2002). Ininerant Kingship & Royal Monasteries in Early Medieval German, c. 936-1075. Cambridge University Press.
Frischauer, Willi (1953). Himmler, the Evil Genius of the Third Reich. Odhams.
Kersten, Felix (1957). The Kersten Memoirs: 1940–1945. Macmillan.
Krofta, Kamil (1957). „Bohemia to the Extinction of the Premyslids”. Ур.: Tanner, J.R.; Previt-Orton, C.W.; Brook, Z.N. The Cambridge Medieval History: Victory of the Papacy. VI. Cambridge University Press.
Leyser, Karl (1982). Medieval Germany and Its Neighbours 900–1250 (1st изд.). The Hambledon Press.
Poole, Austen Lane (1926). „Germany: Henry I and Otto the Great”. Ур.: Gwatkin, H. M.; Whitney, J. P.; Tanner, J.R.; Previte-Orton, C.W. The Cambridge Medieval History. III. Cambridge University Press. стр. 179—203.
Bachrach, D. S. (2011). „Early Ottonian Warfare: The Perspective from Corvey”. Journal of Military History. 75 (2): 393—409..
Leyser, K., & American Council of Learned Societies. (1979). Rule and conflict in an early medieval society Ottonian Saxony (ACLS Humanities E-Book). London: Arnold.
Deed by Henry I for Hersfeld Abbey, 1 June 932 with his seal, „digitalised image”. Photograph Archive of Old Original Documents (Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden). University of Marburg.
