Центар за контролу и превенцију болести

Центар за контролу и превенцију болести

Лого Центра за контролу и превенцију болести
Преглед
Датум оснивања	1. јул 1946. године
Седиште	Атланта, Џорџија 33° 47′ 58″ N 84° 19′ 42″ W / 33.79944° С; 84.32833° З / 33.79944; -84.32833
Веб-сајт	https://www.cdc.gov/

Центар за контролу и превенцију болести је национални институт за јавно здравље Сједињених Америчких Држава. Представља федералну агенцију под окриљем Министарства здравља и социјалних служби Сједињених Држава, а њихово седиште налази се у Атланти, у савезној држави Џорџија.^[1][2]

Главни циљ ове агенције је заштита јавног здравља и безбедности путем контроле и превенције болести, повреда и инвалидитета у Сједињеним Америчким Државама и широм света.^[3] Центар за контролу и превенцију болести усмерава националну пажњу на развој и примену мера за контролу и превенцију болести, при чему се посебно фокусира на заразне болести, патогене који се преносе храном, заштиту животне средине, безбедност и здравље на раду, промоцију здравља, превенцију повреда и образовне активности које имају за циљ унапређење здравља америчких грађана.^[4]

Осим тога, Центар за контролу и превенцију болести спроводи истраживања и пружа информације о незаразним болестима, као што су гојазност и дијабетес, и један је од оснивача Међународног удружења националних института за јавно здравље.^[4]

Тренутна вршитељка дужности директора Центра за контролу и превенцију болести је Сузан Монарез, која је ступила на ту функцију 23. јануара 2025. године.^[5]

Центар за заразне болести (Communicable Disease Center) основан је 1. јула 1946. године као наследник програма „Контрола маларије у ратним зонама” из Другог светског рата,^[6] који је спроводио Канцеларија за националну одбрану у оквиру активности контроле маларије.^[7]

Пре његовог оснивања, организације са глобалним утицајем на контролу маларије биле су Комисија за маларију Друштва народа и Фондација Рокафелер.^[8] Фондација Рокафелер је пружала значајну подршку у борби против маларије и настојала да владе преузму део њених напора и сарађивала са овом агенцијом.^[9]

Нова агенција била је огранак Јавне здравствене службе Сједињених Америчких Држава, а за њено седиште изабрана је Атланта јер је маларија била ендемска у јужним деловима Сједињених Држава.^[10] Агенција је неколико пута мењала име пре него што је 1946. године усвојен назив Центар за заразне болести (Communicable Disease Center).^[11]

Са буџетом од око милион долара у то време, 59% особља било је ангажовано на сузбијању комараца и контроли њихових станишта, са циљем контроле и искорењивања маларије у Сједињеним Државама.^[12]

Од укупно 369 запослених, примарне области рада у Центру за контролу и превенцију болести биле су ентомологија и инжењерство. Током првих година рада, у више од шест и по милиона домова спроведено је запрашивање, углавном дидитијем. Године 1946. у агенцији је радило само седам медицинских службеника, а исте године направљена је прва организациона шема Центра. Под руководством Џозефа Волтера Маунтина, Центар за контролу и превенцију болести је наставио да заступа јавноздравствена питања и проширио своју надлежност на многе друге заразне болести.^[13]

Године 1947, Центар за контролу и превенцију болести је симболично исплатио 10 долара Универзитету Емори за 61.000 м² земље у Клифтон Роуду, округ Декаб, где се и данас налази седиште агенције (закључно са 2019. годином). Средства за куповину сакупили су сами запослени у Центру, док је главни донатор иза овог „поклона” био Роберт В. Вудраф, председник управног одбора компаније Coca-Cola. Вудраф је дуго био заинтересован за контролу маларије, јер је ова болест представљала проблем у ловним подручјима која је посећивао.Исте године, Јавна здравствена служба Сједињених Америчких Држава пребацила је своју лабораторију за проучавање куге са седишта у Сан Франциску у Центар за контролу и превенцију болести, где је формирана Епидемиолошка дивизија. Поред тога, основана је и нова Дивизија за ветеринарске болести.^[6]

Године 1951, упозорења главног епидемиолога Александра Лангмира о могућем биолошком рату током Корејског рата довела су до стварања Службе за епидемиолошку интелигенцију (Epidemic Intelligence Service), двогодишњег постдипломског програма обуке у области епидемиологије. Успех програма довео је до покретања Програма обуке у теренској епидемиологији (Field Epidemiology Training Programs) 1980. године, у оквиру којих је обучено више од 18.000 „детектива за болести” у преко 80 земаља.^[14]

Године 2020. обележена је 40. годишњица подршке Центра за контролу и превенцију болести тајландском Програму обуке у теренској епидемиологији, који је био прво чвориште ван Северне Америке. Овај програм је касније примењен у бројним земљама, што одражава утицај Центра за контролу и превенцију болести у промовисању овог модела широм света.^[15] Мрежа програма за обуку у епидемиологији и јавноздравственим интервенцијама до сада је дипломирала 950 студената.^[16]

Мисија Центра проширила се изван првобитног фокуса на маларију и укључила сексуално преносиве болести када је 1957. године Одељење за венеричне болести Јавне здравствене службе пребачено у Центар за контролу и превенцију болести. Убрзо након тога, 1960. године, Центар за контролу и превенцију болести је преузео и контролу над туберкулозом, а 1963. године успостављен је Програм вакцинације.^[17]

Центар за контролу и превенцију болести је 1. јула 1967. године променио име у Национални центар за заразне болести (National Communicable Disease Center), а 24. јуна 1970. године постао Центар за контролу болести (Center for Disease Control). Током реорганизације Јавне здравствене службе у периоду 1966–1973, Центар за контролу и превенцију болести је унапређен у једну од главних оперативних агенција.^[7]

Центар за контролу болести је 14. октобра 1980. године променио назив у множину – Центри за контролу болести (Centers for Disease Control),^[7] што је одражавало његову нову организацију са више конститутивних центара. До 1990. године формирана су четири центра: Центар за инфективне болести, Центар за превенцију хроничних болести и унапређење здравља, Центар за заштиту животне средине и контролу повреда и Центар за превентивне услуге. Поред тога, Центар за контролу болести је у своју структуру укључио два већ постојећа центра: Национални институт за безбедност и здравље на раду (1973) и Национални центар за здравствену статистику (1987).^[18]

27. октобра 1992. године, одлуком Конгреса Сједињених Држава, Центар је добио ново званично име – Центри за контролу и превенцију болести (Centers for Disease Control and Prevention). Ипак, због препознатљивости, Конгрес је наложио да се задржи скраћеница CDC.^[19]

Од деведесетих година, мисија Центра за контролу и превенцију болести је проширена и обухвата хроничне болести, инвалидитет, контролу повреда, опасности на радном месту, претње по животну средину и припрему за терористичке нападе. Центар се такође бави борбом против нових болести и здравствених ризика, укључујући урођене мане, вирус Западног Нила, гојазност, птичији, свињски и пандемијски грип, инфекције изазване бактеријом E. coli и биотероризам. Један од значајних доприноса организације био је спречавање злоупотребе пеницилина.^[20]

Међутим, у мају 1994. године Центар је признао да је у периоду од 1984. до 1989. године слао узорке заразних болести ирачкој влади, који су касније преусмерени за биолошко ратовање. Ти узорци су укључивали ботулински токсин, вирус Западног Нила, Yersinia pestis (изазивача куге) и вирус денга грознице.^[20]

21. априла 2005. године, тадашња директорка Центра за контролу и превенцију болести, Џули Гербердинг званично је најавила реорганизацију агенције како би се „супротставила изазовима здравствених претњи 21. века“.^[21] Успоставила је четири координациона центра, али је 2009. године администрација председника Обаме преиспитала ову промену и укинула их као непотребан управљачки слој.^[22]

Од 2013. године, Центар за контролу и превенцију болести је имао једне од ретких лабораторија са нивоом биолошке безбедности 4 (Biosafety Level 4) у свету.^[23] Оне су укључивале један од само два званична складишта вируса великих богиња на планети, док се друго налази у Државном истраживачком центру за вирусологију и биотехнологију ВЕКТОР у Русији. Године 2014. Центар за контролу и превенцију болести је открио неколико погрешно ускладиштених узорака вируса великих богиња, а у исто време су њихови лабораторијски радници били „потенцијално заражени“ антраксом.^[24]

Град Атланта је 1. јануара 2018. године анектирао имање на коме се налази седиште Центра, што је била највећа анексија града у последњих 65 година. Градско веће Атланте је у децембру претходне године изгласало ову одлуку.^[2] Центар за контролу и превенцију болести и Универзитет Емори су затражили анексију како би се омогућило проширење MARTA (система јавног превоза) кроз кампус Еморија, које би било финансирано градским порезима.^[25] До тада се седиште Центра налазило у неинкорпорисаном подручју,^[26] статистички означеном као део пописне јединице Друид Хилс.^[27]

17. августа 2022. године, др Воленски је најавила да ће Центар за контролу и превенцију болести спровести драстичне промене услед пропуста током пандемије Ковид 19. Представила је план за преуређење начина на који Центар анализира и дели податке, као и како комуницира информације са јавношћу. У обраћању свим запосленима у Центру за контролу и превенцију болести изјавила је: „Већ 75 година, Центар за контролу и превенцију болести и јавно здравство се припремају за Ковид 19, а у нашем великом тренутку, наш учинак није поуздано испунио очекивања.“^[28]

На основу налаза унутрашњег извештаја, Воленски је закључила да Центар мора да се поново фокусира на потребе јавног здравља, да много брже реагује на хитне случајеве и избијања болести, као и да пружа информације на начин који обични људи, као и државне и локалне здравствене власти, могу да разумеју и примене, како је пренео The New York Times.^[29]

У јануару 2025. године објављено је да је званичник Центра наредио свим запосленима да обуставе сарадњу са Светском здравственом организацијом.^[30] Око 31. јануара 2025. године, више веб-страница и скупова података Центра за контролу и превенцију болести који се односе на превенцију ХИВ-а и полно преносивих инфекција, здравље ЛГБТК+ заједнице и младих постали су недоступни након што је агенција добила наредбу да поступи у складу са извршном наредбом Доналда Трампа о уклањању свих материјала који се односе на „разноликост, једнакост и инклузију” и „родни идентитет”.^[31][32] Убрзо након тога, Центар је наложио својим научницима да повуку или обуставе објављивање свих истраживања која су већ поднета или прихваћена за објављивање, али још нису публикована, уколико садрже било који од следећих забрањених термина: „род, трансродност, трудна особа, трудне особе, ЛГБТ, транссексуалност, небинарност, додељен мушки пол при рођењу, додељен женски пол при рођењу, биолошки мушкарац, биолошка жена”.^[33]

У јануару 2025. године, због обуставе комуникације коју је на федералне здравствене агенције наметнула друга администрација Доналда Трампа, објављивање Morbidity and Mortality Weekly Report било је обустављено, што се десило по први пут од његовог оснивања 1960. године. Председник Друштва за инфективне болести Сједињених Држава назвао је обуставу објављивања „катастрофом”. Покушаји да се обустави објављивање били су направљени током прве администрације Доналда Трампа, након што је Morbidity and Mortality Weekly Reportобјавио информације о Ковид 19 које су „биле у сукобу с порукама из Беле куће”. Обустава комуникације такође је довела до отказивања састанка између Центра за контролу и превенцију болести и Друштва за инфективне болести о претњама по јавно здравље у вези са вирусом инфлуенце Х5Н1.^[34]

Дана 14. фебруара 2025. године, око 1.300 запослених у Центру законтролу и превенцију болести отпуштено је од стране администрације, што је укључивало све прве године официра Епидемиолошке обавештајне службе.^[35] Ова резања су такође резултирала престанком рада 16 од 24 ђака програма Laboratory Leadership Service, програма намењеног младим лабораторијским научницима за решавање недостатака у лабораторијским тестирањима Центра за контролу и превенцију болести.^[36]

Центар за контролу и превенцију болести организован је у центре, институте и канцеларије, при чему свака организациона јединица спроводи активности агенције у одређеној области стручности, а такође пружа подршку унутар агенције и размену ресурса за крос-секционе проблеме и специфичне здравствене претње.^[6]

Према најновијој реорганизацији из фебруара 2023. године, активности су подељене на следећи начин:^[37]

Директор:

• Национални центар за имунизацију и респираторне болести
• Национални центар за нове и зоонске инфективне болести^[38]
• Дивизија за глобално здравље миграната
• Национални центар за превенцију ХИВ/сиде, вирусних хепатита, сексуално преносивих болести и туберкулозе
• Национални центар за дефекте при рођењу и развојне инвалидности
• Национални центар за превенцију хроничних болести и промоцију здравља
• Национални центар за животну средину / Агенција за токсичне супстанце и регистар болести
• Национални центар за превенцију повреда и контролу
• Национални институт за безбедност и здравље на раду
• Центар за инфраструктуру јавног здравља
• Центар за глобално здравље
• Одмах канцеларија директора

Шеф кабинета:

• Канцеларија главног операционог директора
• Канцеларија за политику, перформансе и евалуацију
• Канцеларија за једнаке могућности запошљавања и равноправност на радном месту
• Канцеларија за комуникације
• Канцеларија за здравствену равноправност
• Канцеларија за науку
• Канцеларија центра за контролу и превенцију болести у Вашингтону
• Канцеларија за лабораторијску науку и безбедност
• Канцеларија за припрему и одговор
• Центар за прогнозирање и анализу епидемија
• Канцеларија за податке, надзор и технологије јавног здравља
• Национални центар за статистику здравља

Канцеларија за припрему јавног здравља створена је током напада антраксом 2001. године, одмах након терористичких напада од 11. септембра 2001. године. Њена сврха била је координисање одговора владе на разне претње биолошког тероризма.^[39]

Већина центара налази се у Атланти. Зграда 18, која је отворена 2005. године на главном кампусу Центра за контролу и превенцију болести, Ројбал кампусу (названом у част покојног представника Едварда Р. Ројбала), садржи најпознатији БСЛ-4 лабораторијум у Сједињеним Америчким Државама.^[40][41][42]

Неколико центара има своје седиште или делатности на другим домаћим локацијама:^[43]

• Национални центар за статистику здравља је углавном смештен у Хајатсвилу, Мериленд, са огранком у истраживачком парку у Северној Каролини.
• Главне локације Националног института за безбедност и здравље на раду су у Синсинатију, Моргантауну (Западна Вирџинија), Питсбургу, Спокену (Вашингтон) и Вашингтону, са огранцима у Денверу, Енкориџу (Аљаска) и Атланти.
• Две дивизије Националног центра за нове и зоонске инфективне болести смештене су ван Атланте. Дивизија за болести које преносе вектори смештена је у Форт Колинсу, Колорадо, са огранком у Сан Хуану, Порторико. Арктички истраживачки програм смештен је у Енкориџу.
• Поред тога, Центар за контролу и превенцију болести управља карантинским објектима у 20 градова у Сједињеним Америчким Државама.^[44]

Буџет Центра за контролу и превенцију болести за фискалну 2024. годину износио је 11,581 милијарду долара.^[45] Буџет за фискалну 2025. годину износи 9,683 милијарди долара.^[46]

До 2021. године, Центар за контролу и превенцију болести имао је око 15.000 запослених (укључујући 6.000 извођача радова и 840 официра из Комисионисаног кора Службе јавног здравља Сједињених Држава) у 170 занимања. Осамдесет процената запослених имало је факултетско или више образовање, а готово половина имала је мастер или докторат.^[47]

Уобичајени називи занимања укључују називе инжењер, ентомолог, епидемиолог, биолог, лекар, ветеринар, научник понашањ, медицинска сестра, медицински техничар, економиста, саветник за јавно здравље, комуникатор здравља, токсиколог, хемичар, рачунарски научник и статистичар.^[48] Центар за контролу и превенцију болести такође води бројне познате програме обуке и стипендија.

Епидемиолошка служба обавештајаца састоји се од „пешадијских истражитеља болести“ који истражују здравствене проблеме како на домаћем, тако и на глобалном нивоу.^[49] Када их позове неко владино тело, официри могу кренути на краткорочне епидемиолошке мисије, или Epi-Aids, како би пружили стручну помоћ у сузбијању и истраживању епидемија болести.^[50][51][52] Програм представља модел за међународни програм обуке из поља епидемиологије на терену (Field Epidemiology Training Program).

Центар за контролу и превенцију болести такође управља програмом сарадника за јавно здравље, двогодишњом плаћеном стипендијом за недавно дипломиране студенте који раде у агенцијама за јавно здравље широм Сједињених Америчких Држава. Програм је основан 2007. године и тренутно има 159 сарадника у 34 савезне државе.^[53]

Директор Центра за контролу и превенцију болести је положај који тренутно захтева потврду Сената. Директор служи на захтев председника и може бити смењен у било ком тренутку. Директор истовремено обавља функцију администратора Агенције за токсичне супстанце и регистар болести.^[54]

Претходно, пре 20. јануара 2025. године, овај положај је био позиција у оквиру Вишег извршног сервиса,^[55] коју је могао попунити или запослени са дугогодишњим радним стажом или политички именовани који не захтевају потврду Сената, при чему се ова друга метода обично користила.^[18][56][57] Промена која захтева потврду Сената уведена је одредбом у Закону о консолидованим средствима за 2023. годину.^[58]

До сада је 20 директора служило у Центру за контролу и превенцију болести или његовим претходницима, укључујући троје који су служили током Трампове администрације (укључујући и Ен Шухат, која је два пута обављала дужност директора)^[7][59] и троје који су служили током администрације Џимија Картера.^[60] Два директора су служила током администрације Била Клинтона, али само један за време Никсонове и Фордове администрације.

Бр.	Портрет	Директор	Мандат
1		Луис Л. Вилијамс Млађи	1942–1943.
2		Марк Д. Холис	1944–1946.
3	Датотека:Raymond A. Vonderlehr.jpg	Рејмонд А. Вондерлер	1947–1951.
4		Џастин М. Ендруз	1952–1953.
5		Теодор Џ. Бауер	1953–1956.
6		Роберт Џ. Андерсон	1. октобар 1956 – 30. јун 1960.
7		Клеренс А. Смит	1960–1962.
8		Џејмс Л. Годард	1962– јануар 1966.
9		Дејвид Џ. Сенсер	1966– мај 1977.
10		Вилијам Х. Фоџ	мај 1977 – 1983.
11		Џејмс О. Мејсон	1983–1989.
12		Вилијам Л. Роупер	1. март 1990 – 30. јун 1993.
13		Дејвид Сачер	15. новембар 1993 – 13. фебруар 1998.	[61]
14		Џефри П. Коплан	5. октобар 1998 – 31. март 2002.	[62][63][64]
–		Дејвид Флеминг (вршилац дужности)	1. април 2002 – 2. јун 2002.	[65]
15		Џули Гербердинг	3. јун 2002 – 19. јануар 2009.	[66][67]
–		Вилијам Гимсон (вршилац дужности)	20. јануар 2009 – 21. јануар 2009.	[68]
–		Ричард Бесер (вршилац дужности)	22. јануар 2009 – 7. јун 2009.	[69]
16		Томас Р. Фриден	8. јун 2009 – 19.јануар 2017.	[70][71]
–		Ен Шухат (вршилац дужности)	20. јануар 2017 – 6. јул 2017.	[72]
17		Бренда Фицџералд	7. јул 2017 – 31. јануар 2018.	[73]
–		Ен Шухат (вршилац дужности)	1. фебруар 2018 – 25. март 2018.	[74]
18		Роберт Р. Редфилд	26. март 2018 – 19. јануар 2021.	[75][76]
19		Рошел Валенски	20. јануар 2021 – 30. јануар 2023.	[77][78]
–		Нирав Д. Шах (вршилац дужности)	1. јул 2023 – 9. јул 2023.	[79]
20		Менди Коен	10. јул 2023 – 20. јануар 2025.	[80]
–		Сузан Монарез (вршилац дужности)	23. јануар 2025– тренутно	[81][82]

Програми Центра за контролу и превенцију болести се баве више од 400 болести, здравствених претњи и стања која су главни узроци смртности, болести и инвалидитета. На сајту Центра доступне су информације о различитим заразним (и незаразним) болестима, укључујући велике богиње, мале богиње и друге болести.

Центар за контролу и превенцију болести се фокусирао на спречавање преноса грипа, укључујући Х1Н1 свињски грип, и покренуо веб сајтове са циљем едукације људи о хигијени.^[83]

У оквиру одељења налазе се два програма: Федерални програм за изабране агенсе и Програм за увозне дозволе. Федерални програм за изабране агенсе се спроводи у оквиру Министарства пољопривреде Сједињених Држава и регулише агенсе који могу изазвати болести код људи, животиња и биљака. Програм за увозне дозволе регулише увоз „инфективних биолошких материјала”.^[84]

Центар за контролу и превенцију болести води програм који штити јавност од ретких и опасних супстанци као што су антракс и вирус Ебола. Програм, назван Федерални програм за изабране агенсе, захтева инспекције лабораторија у Сједињеним Државама које раде са опасним патогенима.^[85]

Током избијања еболе у Западној Африци 2014. године, Центар је помогао у координацији повратка двоје заражених америчких радника за лечење у болницу Универзитета Емори, која има специјалну јединицу за обраду високо инфективних болести.^[86]

Као одговор на избијање еболе 2014. године, Конгрес је усвојио Решење о континуираном одобрењу, које је доделило 30 милиона долара за напоре у борби против вируса.^[87]

Центар за контролу и превенцију болести такође ради на превенцији некомуникативних болести, укључујући хроничне болести које проистичу из гојазности, физичке неактивности и употребе дувана.^[88] Рад Одељења за превенцију и контролу рака, којим руководи Лиза Ц. Ричардсон од 2010. године, такође спада у ову област.^[89][90]

Центар за контролу и превенцију болести је спровео свој Национални акциони план за борбу против бактерија отпорних на антибиотике као меру против ширења антибиотске резистенције у Сједињеним Америчким Државама. Ова иницијатива има буџет од 161 милион долара и укључује развој Мреже лабораторија за антибиотску резистенцију.^[91]

Центар за контролу и превенцију болести на глобалном нивоу сарађује са другим организацијама како би се суочили са глобалним здравственим изазовима и ограничили претње од болести. Сарађују са многим међународним организацијама као што је Светска здравствена организација, као и са министарствима здравља и другим групама на првој линији одбране у случају епидемија. Агенција има особље у више од 60 земаља, укључујући неке из Сједињених Држава, али више из земаља у којима раде.^[92] Глобалне дивизије агенције укључују Одељење за глобални ХИВ и туберкулозу, Одељење за паразитарне болести и маларију, Одељење за глобалну здравствену заштиту и Глобалну дивизију за имунизацију.^[93]

Центар за контролу и превенцију болести сарађује са Светском здравственом организацијом на имплементацији Међународних здравствених регулатива, споразума између 196 земаља који има за циљ превенцију, контролу и извештавање о међународном ширењу болести, кроз иницијативе као што је Глобални програм за детекцију болести.^[94]

Центар за контролу и превенцију болести је такође укључен у имплементацију глобалних здравствених иницијатива Сједињених Држава, као што су Председнички план за хитну помоћ у случају сиде и Председничка иницијатива за маларију.^[95]

Центар за контролу и превенцију болести прикупља и објављује здравствене информације за путнике у свеобухватној књизи под називом CDC Health Information for International Travel, која је широко позната као „жута књига”.^[96] Књига је доступна онлајн и у штампаном формату, са новим издањем сваке друге године, и садржи актуелне смернице за здравље путника, препоруке за вакцинацију и информације о специфичним дестинацијама. Центар такође објављује здравствена обавештења за путнике на својој веб страници, која се састоје од три нивоа:^[97]

• Watch: Ниво 1 (практиковати уобичајене мере предострожности)
• Alert: Ниво 2 (практиковати појачане мере предострожности)
• Warning: Ниво 3 (избегавати непотребна путовања)

Центар за контролу и превенцију болести користи низ алата за праћење безбедности вакцина. Национални програм надзора безбедности вакцина, Vaccine Adverse Event Reporting System, открива могуће проблеме са безбедношћу вакцина у Сједињеним Америчким Државама прикупљањем информација о нежељеним дејствима (могућим нежељеним ефектима или здравственим проблемима) после вакцинације.^[98] Страница Центра за контролу и превенцију болести Safety Information by Vaccine пружа списак најновијих информација о безбедности, нежељеним ефектима и одговорима на честа питања о вакцинама које препоручују.^[99]

Vaccine Safety Datalink сарађује са мрежом здравствених организација како би размењивали податке о безбедности вакцина и нежељеним дејствима.^[100] Пројекат Clinical Immunization Safety Assessment представља мрежу стручњака за вакцине и здравствених центара који истражују и помажу Центру за контролу и превенцију болести у области безбедности вакцина.^[101]

Центар за контролу и превенцију болести такође води програм под називом V-safe, мобилну апликацију која омогућава примаоцима вакцине против Ковид 19 да буду детаљно испитани о свом здрављу након примања вакцине.^[102]

Фондација функционише независно од Центра за контролу и превенцију болести као приватна, непрофитна организација, регистрована у држави Џорџија. Оснивање Фондације је овлашћено Законом о јавном здравству са циљем подршке мисији Центра за контролу и превенцију болести, у партнерству са приватним сектором, укључујући организације, фондације, предузећа, образовне групе и појединце.^[103][104] Од 1995. до 2022. године, фондација је прикупила више од 1,6 милијарди долара и покренула више од 1.200 здравствених програма.^[105] Бил Козби је некада био члан Управног одбора фондације, настављајући да буде почасни члан након завршетка свог мандата.^[106]

Фондација се сваке године бави истраживачким пројектима и здравственим програмима у више од 160 земаља, укључујући области као што су срчана обољења, рак, службе за хитну помоћ и инфективне болести, посебно ХИВ/сида, ебола, ротавирус и Ковид 19.^[105]

EmPOWERED Health Program: Покренут новембра 2019. године уз финансијску подршку компаније Амген, овај програм има за циљ оснаживање пацијената са раком да активно учествују у одлучивању о својим третманима.^[107][108]

Fries Prize for Improving Health: Годишња награда која се први пут доделила 1992. године и која „признаје појединца који је остварио значајне успехе у побољшању здравља, са општим критеријумом да има највећу корист највећем броју људи”.^[109]

У 2015. години, заменица уредника BMJ-а, Жан Лензер, изнела је забринутост да препоруке и публикације Центра могу бити под утицајем донација које је Фондација примала, укључујући донације фармацеутских компанија.^[110]

Центар за контролу и превенцију болести је 15 година имао директан надзор над студијом сифилиса у Таскигију.^[111] У овом истраживању, које је трајало од 1932. до 1972. године, група црнаца (готово 400 њих је имало сифилис) је студирана како би се сазнало више о болести. Болест није лечена код мушкараца који нису дали свој информисани пристанак да буду учесници у истраживању. Студија је покренута 1932. године од стране Службе за јавно здравље, а Центар за контролу и превенцију болести је преузео Таскиги програм здравствених користи 1995. године.^[111]

Једно од подручја спора у вези са финансирањем Центра за контролу и превенцију болести је истраживање ефикасности оружја. Иако је Центар био једна од првих владиних агенција која је истраживала податке везане за оружје, 1996. године усвојен је Дикијев амандман, који је добио подршку Националне асоцијације оружја и који гласи: „Нити један део средстава доступних за превенцију и контролу повреда у Центрима за контролу и превенцију болести не може се користити за заговарање или промоцију контроле оружја.”^[112] Заговараоци контроле оружја противе се овом амандману и покушали су да га опозову.^[113]

Истражујући историју усвајања Дикијевог амандмана, 1992. године, Марк Л. Розенберг и пет његових колега из Центра за контролу и превенцију болести основали су Национални центар за превенцију и контролу повреда, са годишњим буџетом од приближно 260.000 долара. Њихов фокус био је на „идентификовању узрока смрти од оружја и методама њихове превенције”.^[114] Њихов први извештај, објављен у New England Journal of Medicine 1993. године под насловом „Оружје је фактор ризика за хомицид у дому”, извештавао је да „само присуство оружја у дому повећава ризик од смрти узроковане оружјем за 2,7%, а самоубиства пет пута – што је 'огромно' повећање”.^[114] У одговору, Национална асоцијација оружја је покренула кампању за затварање Центра за повреде. Две конзервативне про-оружане групе, Doctors for Responsible Gun Ownership и Doctors for Integrity and Policy Research, придружиле су се напорима за подршку оружју, а до 1995. године, политичари су такође подржали иницијативу про-оружја. 1996. године,^[112] Џеј Дики из Арканзаса увео је Дикијев амандман, као додатак у буџету за 1996. годину.^[114] 1997. године, „Конгрес је преносио сва средства за истраживање оружја на истраживање трауматских повреда мозга”.^[114] Дејвид Сачер, директор Центра од 1993. до 1998. године,^[115] залагао се за истраживање оружја.^[114] 2016. године, више од десет „инсајдера јавног здравља, укључујући актуелно и бивше руководство Центра” изјавило је у интервјуима за The Trace да су високи функционери Центра за контролу и превенцију болести заузимали опрезан став у тумачењу Дикијевог амандмана и да су могли да ураде више, али су се бојали политичке и личне одмазде.^[114]

2013. године, Америчка медицинска асоцијација, Америчка психолошка асоцијација и Америчка академија педијатара послали су писмо лидерима Сенатског одбора за одобравање буџета, молећи их да „пруже најмање 10 милиона долара у Центрима за контролу и превенцију болести у фискалној 2014. години, уз довољна нова средства на Националним институтима за здравље за подршку истраживању узрока и превенције насиља. Штавише, молимо чланове да се противе свим напорима да се смање, елиминишу или услове финансије Центра за контролу и превенцију болести везане за истраживање превенције насиља”.^[116] Конгрес је задржао забрану у накнадним буџетима.^[113]

У октобру 2014, Центар за контролу и превенцију болести је медицинској сестри са грозницом, којој је касније дијагностификована ебола, дао дозволу да се укрца на комерцијални лет за Кливленд.^[117] Медицинска сестра заражена еболом изолована је након што јој је потврђена дијагноза. Пребачена је у болницу Универзитета Емори у Атланти, где су успешно лечени и други оболели. Авиокомпанија Frontier Airlines суспендовала је посаду која је била на њеном лету, а авион је детаљно очишћен.^[118]

Као превентивна мера, затворене су школе у ​​Тексасу и Кливленду због контакта ученика и особља са потенцијално зараженим путницима. Уведене су додатне провере путника на четири америчка аеродрома.^[118]

Центар за контролу и превенцију болести је признао пропусте у протоколима, јер пацијенткиња није смела да путује авионом након што је њена колегиница била позитивна на еболу. Председник Обама је најавио агресивнији приступ у реаговању на случајеве еболе. Болница у Даласу је признала грешке у поступању са првим пацијентом који је преминуо.^[118]

Центар за контролу и превенцију болести је био широко критикован за своје руковање пандемијом Ковид 19. 2022. године, директорка Центра Рошел Валенски признала је „неке прилично драматичне, прилично јавне грешке, од тестирања до података и комуникација”, засноване на налазима интерног прегледа.^[29]

Први потврђени случај Ковида 19 откривен је у Сједињеним Државама 20. јануара 2020. године.^[119] Међутим, широко тестирање на Ковид 19 у Сједињеним Државама било је успорено до 28. фебруара, када су савезни званичници ревидирали неисправан тест Центра за контролу и превенцију болести. У фебруару 2020. године, док је ранији тест за коронавирус у целој земљи неуспешно функционисао,^[120] директор Центра, Роберт Р. Редфилд, уверио је званичнике Беле куће да ће проблем брзо бити решен, према наводима званичника Беле куће. Требало је око три недеље да се реше неуспели тестови, који су мпотенцијално били контаминирани током процесирања у лабораторији Центра за контролу и превенцију болести. Касније истраге показале су да је Центар за контролу и превенцију болести прекршио протоколе у развоју тестова.^[121][122]

Новембра 2020. године, NPR је известио да је добио интерни документ који је открио да је Центар за контролу и превенцију болести био свестан да прва серија тестова који су издати почетком јануара има шансу да погреши у 33% случајева, али су их ипак дистрибуирали.^[123]

У мају 2020. године, The Atlantic је известио да је Центар мешао резултате два различита типа тестова на коронавирус – тестова који дијагностикују тренутне инфекције коронавирусом и тестова који мере да ли је неко икада имао вирус. Часопис је рекао да је ово искривило неке важне метрике, дало земљи нетачну слику о стању пандемије и прецењивало способност земље за тестирање.^[124]

У јулу 2020. године, администрација Доналда Трампа наредила је болницама да заобиђу Центар за контролу и превенцију болести и уместо тога пошаљу све податке о пацијентима са Ковидом 19 у базу података Министарства здравља и људских услуга. Неки здравствени стручњаци су се противили овој наредби и упозорили да би подаци могли постати политизовани или да би могли бити ускраћени јавности.^[125] 15. јула, Центар за контролу и превенцију болести је изазвао забринутост међу здравственим групама привременим уклањањем табела о Ковиду 19 са своје веб странице. Подаци су враћени дан касније.^{[126][127][128]}

У августу 2020. године, Центар за контролу и превенцију болести је препоручио да људи без симптома Ковида 19 не треба да се тестирају. Нове смернице су изазвале забринутост многих стручњака за јавно здравље.^[129] Смернице су израђене од стране Беле куће у оквиру Тима за борбу против коронавируса, без одобрења Ентонија Фаучија из Националног института за здравље.^[130][131] Противљења других стручњака из Центра нису била усвојена. 16. августа, шеф кабинета Кајл Мекгован и његова заменица Аманда Кампбел поднели су оставке из агенције.^[132] Смернице о тестирању су повучене 18. септембра 2020. године након јавне контроверзе.^[133]

У септембру 2020. године, Центар за контролу и превенцију болести је израдио наредбу која би захтевала ношење маски у свим јавним превозима у Сједињеним Државама, али је Бела кућа у оквиру Тима за борбу против коронавируса блокирала ову наредбу, одбијајући да о њој разговара, према речима два савезна здравствена званичника.^[134]

У октобру 2020. године, откривено је да су саветници Беле куће више пута мењали текстове које су написали научници Центра о Ковиду 19, укључујући препоруке о црквеним хоровима, социјалном дистанцирању у баровима и ресторанима, као и резимеима извештаја о јавној здравственој заштити.^[135]

Уочи Дана Захвалности 2020. године, Центар за контролу и превенцију болести је саветовао Американцима да не путују за време празника, рекавши: „Ово није захтев, већ препорука за америчку јавност да размисли.” Тим за борбу против коронавируса је имао своју прву јавну конференцију за новинаре после неколико месеци, али путовање није било споменуто.^[136]

The New York Times је касније изјавио да су одлуке Центра да „попусте политичком притиску из Беле куће и мењају кључне здравствене смернице или их сакрију од јавности, коштале Центар за контролу и превенцију болести дела поверења јавности које, како стручњаци кажу, није повраћено до 2022. године”.^[29]

У мају 2021. године, након критике научника, Центар за контролу и превенцију болести је ажурирао своје смернице о Ковиду 19, како би признао пренос ваздушним путем, након што је претходно тврдио да се већина инфекција дешава путем „ближег контакта, а не ваздушним ”путем.^[137]

У децембру 2021. године, након захтева извршног директора компаније Delta Air Lines, Центар за контролу и превенцију болести је скратио препоручени период изолације за асимптоматске особе заражене Ковидом 19 са 10 дана на пет.^{[138][139][140]}

До 2022. године, Центар за контролу и превенцију болести је задржао критичне податке о Ковид 19 вакцинама, хоспитализацијама и подацима о отпадним водама.^[141]

10. јуна 2022. године, администрација Џоа Бајдена наредила је Центру да укине захтев за тестирање Ковида 19 за путнике који улазе у Сједињене Државе.^[142]

Током пандемије, Morbidity and Mortality Weekly Report је био под притиском политичких лица из Министарства здравља и људских услуга да измењени свој извештај, тако да не буде у супротности са изјавама Трампа о пандемији.^[143]

Од јуна 2020. године, Мајкл Капуто, помоћник секретара Министарства здравља и људских услуга, и његов главни саветник Паул Александер покушали су да одложе, супресирају, мењају и накнадно измене објаве Morbidity and Mortality Weekly Report о ефикасности потенцијалних третмана за Ковид 19, преносивости вируса и другим питањима где је председник имао јавно ставове.^[143] Александер је безуспешно покушао да тражи лично одобрење свих издања пре него што су објављена.^[144]

Капуто је тврдио да је овај надзор био неопходан јер су извештаји били „контаминирани политичким садржајем”. Захтевао је да се утврде политички ставови научника који су извештавали да хидроксихлорохин има мало користи као третман, док је Трамп говорио супротно.^[143] У мејловима, Александер је оптуживао научнике да покушавају да „наштете председнику” и да пишу „ударне текстове на администрацију”.^[145]

У октобру 2020. године, мејлови које је добио Politico показали су да је Александер захтевао више измена у једном извештају. Објављене измене укључивале су промену наслова са „Деца, адолесценти и млади одрасли” у „Особе”. Један тренутни и два бивша официра Центра, који су прегледали имејл размене, рекли су да су били забринути због „интервенције у измену научних извештаја који су били недоступни за измене пре администрације Трампа” и да су измене „изгледале као да минимизирају ризике од коронавируса за децу, чинећи фокус извештаја на децу мање јасним”.^[146]

Анкета спроведена у септембру 2020. године показала је да је скоро 8 од 10 Американаца веровало Центру за контролу и превенцију болести, што је опао са 87% у априлу 2020. године. Друга анкета је показала још већи пад поверења, са опадањем од 16 процентних поена.^[147] До јануара 2022. године, према анкети NBC News, само 44% Американаца имало је поверења у Центар, у поређењу са 69% на почетку пандемије.^[148] Како је поверење опадало, тако је и квалитет информација које је агенција објављивала опадао.^[132] Смањено поверење и дате информације подстакле су и „недоумице у вези са вакцинама”, са резултатом да је „само 53% Американаца рекло да је донекле или изузетно вероватно да ће примити вакцину.”^[147]

У септембру 2020. године, усред оптужби и слабљења имиджа Центра за контролу и превенцију болести, руководство агенције је доведено у питање. Бивши вршилац дужности директора, Ричард Бесер, изјавио је да му је „забрињавајуће то што директор није био гласан када је било случајева јасне политичке интервенције у тумачењу науке”.^[149] Поред тога, Марк Розенберг, први директор Националног центра за превенцију повреда, такође је довео у питање лидерство Редфилда и његов недостатак одбране науке.^[149]

Историјски гледано, Центар за контролу и превенцију болести није био политичка агенција. Међутим, пандемија Ковид 19, а посебно руковање пандемијом од стране администрације Трампа, резултирали су „опасним помаком”, према речима бивших директора Центра. Четири бивша директора тврде да је глас агенције „потиснут из политичких разлога”.^[150] Политизација агенције настављена је и током администрације Бајдена, јер су смернице Центра биле у супротности са смерницама држава,^[151] а агенција је критикована.^[152]

У 2021. години, Центар за контролу и превенцију болести, тада под вођством Бајденове администрације, добио је критике због мешовите комуникације у вези са вакцинама против Ковида 19, упутством за ношење маски и стањем пандемије.^[153][154]

Центар за контролу и превенцију болести 1. фебруара 2025. године наредио је својим научницима да повуку свако неoбjављено истраживање које садржи неке од следећих забрањених термина: „Пол, трансродна особа, трудна особа, трудни људи, ЛГБТ, транссексуалац, небинарни, додељен мушки пол при рођењу, додељен женски пол при рођењу, биолошки мушкарац, биолошка жена“.^[33] Лари Гостин, директор Центра Светске здравствене организације за глобално здравствено право, изјавио је да овај налог представља цензуру, не само на рачун државних службеника, већ и приватних грађана. На пример, ако је водећи аутор поднетог рада запослен у Центру за контролу и превенцију болести и повуче своје име из поднеска, то ће у потпуности обуставити рад, чак и ако коаутори који су приватни научници остану на њему.^[155] Друге цензурисане теме укључују различите области као што су инклузивност, климатске промене и ХИВ.^[156][157]

Након обимне јавне критике, неке, али не све, странице су враћене на сајт.^[158] Цензура Центра навела је многе истраживаче и новинаре да самостално чувају базе података, при чему су многи повучени чланци постављени на архивске сајтове као што је Интернет архива.^[159]

2. фебруара, удружење Доктора за Америку поднело је тужбу против Центра за контролу и превенцију болести, Америчке администрације за храну и лекове и Министарства за здравље и људске услуге, тражећи да се уклоњене веб странице поново поставе.^[160] 11. фебруара, судија је наредио да се привремено врати уклоњени садржај док се разматра тужба, позивајући се на лекаре који су изјавили да су уклоњени материјали „кључни за доношење одлука у реалном времену“.^[161][162]

Дана 16. маја 2011. године, блог Центра за контролу и превенцију болести објавио је чланак који је јавности дао савете о томе како се припремити за напада зомбија. Иако чланак није тврдио да је такав сценарио могућ, користио је популарну културу као начин да подстакне грађане да се припреме за све потенцијалне опасности, као што су земљотреси, торнада и поплаве.^[163]

Према речима Дејвида Дајгла, асистента директора за комуникације, припрему јавности и одговор на јавне здравствене ситуације, идеја је настала током разговора његовог тима о кампањи за припрему за урагане, када је Дајгл приметио да се „припремају сваке године на исти начин, са истим саветима, и питао се колико људи заиста обраћа пажњу”. Један од запослених приметио је да је тема зомбија често била спомињана на Твитеру током њеног извештавања о нуклеарној несрећи у Фукушими. Тим је схватио да би кампања као што је ова могла доћи до другачије публике од оне која обично обраћа пажњу на упозорења о припремама за урагане и започели рад на кампањи о зомбијима, која је покренута непосредно пре почетка сезоне урагана. „Цела идеја је била да, ако сте припремљени за зомби апокалипсу, припремљени сте за било шта”, рекао је Дајгл.^[164]

Након објављивања чланка на блогу, Центар за контролу и превенцију болести је објавио јавни конкурс за најкреативније и најефикасније видео записе на тему припреме за зомби апокалипсу (или било коју врсту апокалипсе), које ће оценити „Зомби тим”. Пријаве су биле отворене до 11. октобра 2011. године.^[165] Такође су објавили графичку новелу са зомби темом на свом сајту.^[166] Образовни материјали на тему зомбија за наставнике такође су били доступни на сајту.^[167]

1. ^ „Centers for Disease Control and Prevention”. United States Department of Health and Human Services. 4. 10. 2019. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 15. 5. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. ^ ^{а б} Niesse, Mark. „City of Atlanta's expansion to Emory and CDC approved”. Atlanta Journal-Constitution. Приступљено 5. 12. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. ^ „Mission, Role and Pledge | About | CDC”. web.archive.org. 2017-01-18. Архивирано из оригинала 18. 01. 2017. г. Приступљено 2025-03-04. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
4. ^ ^{а б} „Home: CDC”. cdc.gov. Приступљено 19. 11. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. ^ Tin, Alexander (23. 1. 2025). „Trump administration expected to go outside CDC for acting director - CBS News”. CBS News (на језику: енглески). Приступљено 26. 1. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. ^ ^{а б в} Parascandola, J. „From MCWA to CDC – origins of the Centers for Disease Control and Prevention”. Public Health Reports. 111 (6): 549—551. PMC 1381908 . PMID 8955706. 
7. ^ ^{а б в г} „Records of the Centers for Disease Control and Prevention (Record Group 442) 1921–2004”. Guide to Federal Records. United States: National Archives and Records Administration. 9. 11. 2010. Архивирано из оригинала 19. 11. 2010. г. Приступљено 4. 10. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. ^ Nájera, J. A. (јун 2001). „Malaria control: achievements, problems and strategies”. Parassitologia. 43 (1–2): 1—89. PMID 11921521. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
9. ^ Stapleton, D. H. (2004). „Lessons of history? Anti-malaria strategies of the International Health Board and the Rockefeller Foundation from the 1920s to the era of DDT”. Public Health Rep. 119 (2): 206—215. PMC 1497608 . PMID 15192908. doi:10.1177/003335490411900214. 
10. ^ Sledge, Daniel (2012). „War, Tropical Disease, and the Emergence of National Public Health Capacity in the United States”. Studies in American Political Development. 26 (2): 125—162. S2CID 145297402. doi:10.1017/S0898588X12000107. hdl:10106/24372 . 
11. ^ CDC (22. 3. 2017). „Celebrating 7 Decades of Firsts”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). Приступљено 14. 6. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
12. ^ Division of Parasitic Diseases (8. 2. 2010). „Malaria Control in War Areas (1942–1945)”. The History of Malaria, an Ancient Disease (2004). Atlanta, Georgia: Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 21. 3. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. ^ Scheele, L. A (1952). „Dr. Joseph W. Mountin, pioneer in public health, 1891–1952”. Public Health Rep. 67 (5): 425. PMC 2030772 . PMID 14930166. 
14. ^ „FETP 40th Anniversary | Division of Global Health Protection | Global Health | CDC”. CDC. 12. 3. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
15. ^ White, Mark; McDonnell, Sharon M.; Werker, Denise H.; Cardenas, Victor M.; Thacker, Stephen B. (2001). „Partnerships in International Applied Epidemiology Training and Service”. American Journal of Epidemiology. 154 (11): 993—999. PMID 11724714. doi:10.1093/aje/154.11.993 . 
16. ^ „Thailand Field Epidemiology Training Program | TEPHINET”. www.tephinet.org. 
17. ^ Beth E. Meyerson; Fred A. Martich; Gerald P. Naehr (2008). Ready to Go: The History and Contributions of U.S. Public Health Advisors. Research Triangle Park: American Social Health Association. 
18. ^ ^{а б} Etheridge, Elizabeth W. (1992). Sentinel for Health: A History of the Centers for Disease Control (на језику: енглески). University of California Press. стр. 229–231, 342–343. ISBN 978-0520910416. 
19. ^ Centers for Disease Control (CDC) (1992). „CDC: the nation's prevention agency”. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 41 (44): 833. PMID 1331740. Архивирано из оригинала 11. 6. 2011. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
20. ^ ^{а б} "The eleventh plague: the politics of biological and chemical warfare" (pp. 84–86) by Leonard A. Cole (1993)
21. ^ Gerberding, Julie Louise (21. 4. 2005). „Letter from Dr. Gerberding”. CDC, Office of Director, The Futures Initiative. Архивирано из оригинала 29. 6. 2016. г. Приступљено 28. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
22. ^ Koenig, Robert (7. 8. 2009). „New Chief Orders CDC to Cut Management Layers”. ScienceInsider. Science. Архивирано из оригинала 20. 9. 2009. г. Приступљено 16. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
23. ^ „Viral Special Pathogens Branch”. DHCPP | NCEZID | CDC. Приступљено 18. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
24. ^ Scutti, Susan (16. 7. 2014). „CDC Smallpox and Anthrax Mishaps Signal Other Potential Dangers”. Newsweek. Приступљено 26. 2. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
25. ^ Chess, Richard; Bober, Madison (4. 12. 2017). „Emory, CDC to be Annexed into Atlanta”. The Emory Wheel. Приступљено 27. 5. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
26. ^ Torpy, Bill (7. 8. 2017). „Torpy at Large: DeKalb has annexation anxiety over Emory, CDC”. Atlanta Journal-Constitution. Приступљено 11. 3. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
27. ^ „2010 Census Block Map – Druid Hills CDP, GA” (PDF). U.S. Census Bureau. Приступљено 11. 7. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза) – Compare with the address: "1600 Clifton Rd. Atlanta, GA 30333, USA"
28. ^ Steenhuysen, Julie (17. 8. 2022). „U.S. CDC plans to focus on public health response after pandemic failings”. Reuters. Приступљено 17. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
29. ^ ^{а б в} LaFraniere, Sharon; Weiland, Noah (17. 8. 2022). „Walensky, Citing Botched Pandemic Response, Calls for C.D.C. Reorganization”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 21. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
30. ^ „CDC health officials in US ordered to stop working with WHO immediately”. The Guardian. Associated Press. 27. 1. 2025. Приступљено 7. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
31. ^ Goodman, Brenda; Christensen, Jen; Valencia, Nick; Howard, Jacqueline; McPhillips, Deidre (31. 1. 2025). „CDC websites, datasets taken down as agency complies with Trump executive orders”. CNN. Приступљено 1. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
32. ^ Stone, Will (31. 1. 2025). „Trump administration purges websites across federal health agencies”. NPR. Приступљено 1. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
33. ^ ^{а б} Faust, Jeremy. „CDC Researchers Ordered to Retract Papers Submitted to All Journals”. MedPage Today. 
34. ^ Robertson, Rachael (23. 1. 2025). „Trump's Gag Order Halts CDC Publication”. MedPage Today. Приступљено 7. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
35. ^ Awan, Omer. „Trump Administration Lays Off CDC's Epidemic Intelligence Service Workers, Threatening Science And Public Health”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-16. 
36. ^ „Layoffs hit many at CDC lab program that was started to address previous failures”. AP News (на језику: енглески). 2025-02-18. Приступљено 2025-02-26. 
37. ^ „CDC Organization”. U.S. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). 21. 2. 2023. Приступљено 22. 2. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
38. ^ National Center of Emerging and Zoonotic Infectious Disease (14. 2. 2019). „Divisions and Office Overview”. cdc.gov. Приступљено 30. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
39. ^ „Bio-terrorism Office Gets a New Director”. The New York Times. 2. 5. 2002. Приступљено 17. 10. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
40. ^ „CDC Structural Façade Inspection, Building 18”. Innovative Engineering. Приступљено 4. 2. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
41. ^ „Centre for Disease Control – Building 18”. MCW Hemisphere. Архивирано из оригинала 21. 8. 2018. г. Приступљено 4. 2. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
42. ^ Young, Alison (2. 6. 2016). „Newly disclosed CDC biolab failures 'like a screenplay for a disaster movie'”. USA Today. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
43. ^ „Living in Atlanta”. U.S. Centers for Disease Control and Prevention. 23. 4. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
44. ^ „U.S. Quarantine Stations”. U.S. Centers for Disease Control and Prevention. 24. 4. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
45. ^ „CDC Statement on President's Fiscal Year 2024 Budget”. CDC. 9. 3. 2023. Приступљено 2. 10. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
46. ^ „CDC Newsroom”. CDC (на језику: енглески). 2016-01-01. Приступљено 2025-03-05. 
47. ^ Office of the Associate Director for Communication (19. 5. 2010). „State of CDC: Budget and Workforce”. CDC Impact Story Topics. Centers for Disease Control and Prevention. Архивирано из оригинала (XHTML) 22. 1. 2013. г. Приступљено 21. 3. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза) For more data on 2008, click on the "2008" link.
48. ^ „Top Jobs at the CDC”. Employment Information Homepage. Centers for Disease Control and Prevention. 1. 4. 2008. Архивирано из оригинала 16. 11. 2016. г. Приступљено 21. 3. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
49. ^ „Epidemic Intelligence Service”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 27. 9. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
50. ^ „Epidemiologic Assistance”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 27. 9. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
51. ^ Cliff, A.D. (2009). Infectious diseases: emergence and re-emergence: a geographical analysis. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0199244737. 
52. ^ Koplan, Jeffrey P.; Foege, William H. (1. 12. 2011). „Introduction: the Centers for Disease Control and Prevention's Epi-Aids – a fond recollection”. American Journal of Epidemiology. 174 (11 Suppl): S1—3. ISSN 1476-6256. PMID 22135388. doi:10.1093/aje/kwr303 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
53. ^ Public Health Associate Program website, CDC; retrieved April 12, 2014.
54. ^ Dull, H. Bruce. „About the CDC”. American Journal of Preventive Medicine. 7 (3): 188. doi:10.1016/s0749-3797(18)30938-3. 
55. ^ „United States Government Policy and Supporting Positions (Plum Book)”. U.S. Government Publishing Office. 2016. Приступљено 22. 3. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
56. ^ Wilgoren, Debbi and Shear, Michael D. "Obama Chooses NYC Health Chief to Head CDC", The Washington Post, May 16, 2009.
57. ^ Patel, Kant; Rushefsky, Mark E.; and McFarlane, Deborah R. The Politics of Public Health in the United States. ISBN 978-0765611352. . M.E. Sharpe, 2005; ^{[потребна страница]}.
58. ^ Frieden, Joyce (28. 6. 2023). „CDC Director Post Will Require Senate Confirmation Starting in 2025”. MedPage Today (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
59. ^ „Past CDC Directors/Administrators”. Office of Enterprise Communication. Centers for Disease Control and Prevention (U.S. Department of Health and Human Services). 19. 2. 2009. Архивирано из оригинала 06. 05. 2009. г. Приступљено 19. 5. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
60. ^ „Health Official Reigned in '76 Swine-Flu Fight”. The Wall Street Journal. 4. 5. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
61. ^ „U.S. Surgeon General to Address Commencement”. University of Alabama at Birmingham. 22. 5. 2000. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
62. ^ „National Public Health Institute, NPHI Advocacy”. IANPHI. Архивирано из оригинала 15. 10. 2010. г. Приступљено 16. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
63. ^ Bynum, Russ (11. 7. 1998). „'Disease Detective' Named CDC'S Chief”. Washington Post. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
64. ^ Enserink, Martin (22. 2. 2002). „CDC Chief Calls It Quits”. Science. doi:10.1126/article.25111. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
65. ^ „Team of four will lead CDC until new director is named”. Center for Infectious Disease Research & Policy. University of Minnesota. 3. 4. 2002. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
66. ^ „CDC Gets First Female Director”. CBS News. 2. 7. 2002. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
67. ^ „CDC director resigns, government e-mail says”. WTHR. 9. 1. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
68. ^ „Departing director of CDC has drawn praise and criticism”. Deseret News. 11. 1. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
69. ^ „Besser Named Interim CDC Director” (PDF). CDC Connection. CDC. јануар 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
70. ^ Wilgoren, Debbi and Shear, Michael D. "Obama Chooses NYC Health Chief to Head CDC", The Washington Post, May 16, 2009.
71. ^ Branswell, Helen (18. 1. 2017). „'We were days away' from Ebola pandemic: a Q&A with departing CDC Director Tom Frieden”. Stat News. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
72. ^ „Principal Deputy Director: Anne Schuchat, MD”. cdc.gov. 2. 8. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
73. ^ Hellmann, Jessie (31. 1. 2018). „CDC head resigns after report she traded tobacco stocks”. The Hill. Приступљено 31. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
74. ^ Sun, Lena H. (2. 2. 2018). „CDC employees are delighted that their acting director is back in charge”. Washington Post. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
75. ^ Sun, Lena H. (21. 3. 2018). „Longtime AIDS researcher Robert Redfield picked to lead CDC”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Приступљено 22. 3. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
76. ^ Kaplan, Sheila (20. 1. 2021). „The departing C.D.C. director discusses his time at the agency.”. New York Times. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
77. ^ Jaffe, Susan (23. 1. 2021). „Rochelle Walensky: new Director of the US CDC”. The Lancet. 397 (10271): 268. doi:10.1016/S0140-6736(21)00076-3. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
78. ^ Mandavilli, Apoorva; Weiland, Noah (5. 5. 2023). „Walensky Resigns as C.D.C. Director”. New York Times. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
79. ^ Bublé, Courtney (30. 6. 2023). „The CDC is getting a new leader as it seeks to remake itself after the pandemic”. Government Executive. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
80. ^ Christensen, Jen (11. 7. 2023). „New CDC director brings health care, public health experience to agency facing aftermath of pandemic”. CNN. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
81. ^ „Susan Monarez, a CDC outsider, tapped as agency's acting director”. Politico (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
82. ^ „Acting Director, First Assistant to the Director, Principal Deputy Director”. Архивирано из оригинала 27. 1. 2025. г. Приступљено 27. 1. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
83. ^ „Influenza (Flu)”. Centers for Disease Control and Prevention. 4. 6. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
84. ^ „About the Division of Select Agents and Toxins”. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 10. 2018. Приступљено 17. 10. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
85. ^ Cohen, Bryan. „"CDC's Select Agents Program protects against bioterror threats"”. Архивирано из оригинала 18. 10. 2014. г. Приступљено 05. 03. 2025. , BioPrepWatch, February 10, 2014; accessed October 17, 2014.
86. ^ Achenbach, Joel; Dennis, Brady; Hogan, Caelainn. „American doctor infected with Ebola returns to U.S.”. The Washington Post. Приступљено 2. 8. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
87. ^ „Continuing Appropriations Resolution, 2015” (PDF). congress.gov. Приступљено 17. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
88. ^ „Overweight & Obesity”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 4. 8. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
89. ^ „Organization Chart”. National Center for Chronic Disease Prevention and Health Promotion (NCCDPHP). CDC. 22. 3. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
90. ^ „Division of Cancer Prevention and Control – at a glance” (PDF). CDC. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 6. 2019. г. Приступљено 17. 8. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
91. ^ „Antibiotic Resistance Lab Network | Antibiotic/Antimicrobial Resistance | CDC”. Centers for Disease Control and Prevention. 5. 1. 2017. Приступљено 26. 2. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
92. ^ „CDC Global Health – What We're Doing”. Centers for Disease Control and Prevention. 15. 9. 2017. Приступљено 19. 4. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
93. ^ „Organization of the CDC Center for Global Health”. Centers for Disease Control and Prevention. 24. 3. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
94. ^ „Module 2: WHO and CDC Global Surveillance Systems”. Unite for Sight. Архивирано из оригинала 22. 6. 2018. г. Приступљено 20. 1. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
95. ^ „CDC's Role in Global HIV Control”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 19. 4. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
96. ^ „2018 Yellow Book Home”. CDC. Приступљено 1. 6. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
97. ^ „Travel Health Notices”. CDC. 29. 8. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
98. ^ „Vaccine Adverse Event Reporting System (VAERS)”. Centers for Disease Control and Prevention. 23. 7. 2020. Приступљено 28. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
99. ^ „Safety Information by Vaccine”. Centers for Disease Control and Prevention. 17. 7. 2020. Приступљено 28. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
100. ^ Chen, R. T.; Glasser, J. W.; Rhodes, P. H.; Davis, R. L.; Barlow, W. E.; Thompson, R. S.; Mullooly, J. P.; Black, S. B.; Shinefield, H. R.; Vadheim, C. M.; Marcy, S. M.; Ward, J. I.; Wise, R. P.; Wassilak, S. G.; Hadler, S. C. (1. 6. 1997). „Vaccine Safety Datalink Project: A New Tool for Improving Vaccine Safety Monitoring in the United States”. Pediatrics. 99 (6): 765—773. PMID 9164767. doi:10.1542/peds.99.6.765. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
101. ^ „Clinical Immunization Safety Assessment (CISA) Project”. CDC (на језику: енглески). 30. 9. 2021. Приступљено 7. 10. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
102. ^ CDC (18. 7. 2022). „V-safe After Vaccination Health Checker”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). Приступљено 7. 10. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
103. ^ „42 U.S. Code § 280e–11 – Establishment and duties of Foundation”. Legal Information Institute. Архивирано из оригинала 18. 9. 2016. г. Приступљено 12. 9. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
104. ^ „CDCfoundation.org”. CDCfoundation.org. Архивирано из оригинала 27. 4. 2012. г. Приступљено 16. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
105. ^ ^{а б} „CDC Foundation”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). 7. 7. 2022. Архивирано из оригинала 25. 7. 2022. г. Приступљено 7. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
106. ^ Stokes, Charles; Jacobs, Phil. „Fiscal Year 2008 Report to Contributors” (PDF). CDC Foundation. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 8. 2022. г. Приступљено 9. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
107. ^ „CDC Foundation Active Programs October 1, 2020 – September 30, 2021”. CDC Foundation. 9. 12. 2021. Архивирано из оригинала 15. 1. 2022. г. Приступљено 8. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
108. ^ „EmPOWERED Health Program”. CDC Foundation (на језику: енглески). 2022. Архивирано из оригинала 8. 8. 2022. г. Приступљено 8. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
109. ^ „Fries Prize for Improving Health | CDC Foundation”. www.cdcfoundation.org (на језику: енглески). Приступљено 27. 11. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
110. ^ Lenzer, Jeanne (15. 5. 2015). „Centers for Disease Control and Prevention: protecting the private good?”. BMJ (на језику: енглески). 350: h2362. ISSN 1756-1833. PMID 25979454. S2CID 37357486. doi:10.1136/bmj.h2362. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
111. ^ ^{а б} „U.S. Public Health Service Syphilis Study at Tuskegee: The Tuskegee Timeline”. National Center for HIV/AIDS, Viral Hepatitis, STD, and TB Prevention, CDC. 22. 12. 2015. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
112. ^ ^{а б} „Public Law 104-208” (PDF). Congressional Record. 30. 9. 1996. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2009. г. „... none of the funds available for injury prevention and control at the Centers for Disease Control and Prevention may be used to advocate or promote gun control.” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
113. ^ ^{а б} „Quietly, Congress extends a ban on CDC research on guns”. Pri.org. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 5. 3. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
114. ^ ^{а б в г д ђ} Masters, Kate (5. 4. 2016). „Why Did the CDC Stop Researching Guns?”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 5. 4. 2016. г. Приступљено 21. 2. 2018. „"The agencys' former leaders say they could do more to explore the subject, but officials fear political – and personal – retribution."” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
115. ^ Office of Public Health and Science (4. 1. 2007). „David Satcher (1998–2002)”. U.S. Department of Health and Human Services. Архивирано из оригинала 5. 12. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
116. ^ „Democrats push to restart CDC funding for gun violence research”. Philly.com. 21. 5. 2014. Приступљено 29. 11. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
117. ^ „Ebola nurse got CDC OK for Cleveland trip”. 15. 10. 2014. Архивирано из оригинала 17. 10. 2014. г. Приступљено 16. 10. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
118. ^ ^{а б в} News, A. B. C. „Nurse Who Contracted Ebola Called CDC Before Flight, Official Says”. ABC News (на језику: енглески). Приступљено 2025-03-05. 
119. ^ Holshue, Michelle L.; DeBolt, Chas; Lindquist, Scott; Lofy, Kathy H.; Wiesman, John; Bruce, Hollianne; Spitters, Christopher; Ericson, Keith; Wilkerson, Sara; Tural, Ahmet; Diaz, George (5. 3. 2020). „First Case of 2019 Novel Coronavirus in the United States”. New England Journal of Medicine. 382 (10): 929—936. ISSN 0028-4793. PMC 7092802 . PMID 32004427. doi:10.1056/NEJMoa2001191. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
120. ^ Murray, Sara; Valencia, Nick; Diamond, Jeremy; Glover, Scott (20. 4. 2020). „How coronavirus testing fumbles squandered valuable time”. CNN. Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
121. ^ Murray, Sara; Valencia, Nick; Diamond, Jeremy; Glover, Scott (20. 4. 2020). „How coronavirus testing fumbles squandered valuable time”. CNN. Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
122. ^ Willman, David (20. 6. 2020). „CDC coronavirus test kits were likely contaminated, federal review confirms”. The Washington Post. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
123. ^ Kelly, Alexandra (6. 11. 2020). „CDC knew first coronavirus test was flawed but released it anyway: report”. The Hill. Приступљено 13. 11. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
124. ^ Meyer, Alexis C. Madrigal, Robinson (21. 5. 2020). „How Could the CDC Make That Mistake?”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
125. ^ Stolberg, Sheryl Gay (14. 7. 2020). „Trump Administration Strips C.D.C. of Control of Coronavirus Data”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
126. ^ Ornstein, Charles (16. 7. 2020). „Out of View: After Public Outcry, CDC Adds Hospital Data Back to Its Website – for Now”. ProPublica (на језику: енглески). Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
127. ^ „Who took down the CDC's coronavirus data? The agency itself.”. Politico (на језику: енглески). 16. 7. 2020. Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
128. ^ CDC (16. 7. 2020). „COVID-19 Data Dashboard – Patient Impact & Hospital Capacity”. Centers for Disease Control and Prevention (на језику: енглески). Приступљено 9. 8. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
129. ^ Wu, Katherine J. (25. 8. 2020). „C.D.C. Now Says People Without Covid-19 Symptoms Do Not Need Testing”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 1. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
130. ^ Sheridan, Kate (27. 8. 2020). „CDC director attempts to clarify controversial Covid-19 testing guidelines”. STAT (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
131. ^ Branswell, Helen; Sheridan, Kate (27. 8. 2020). „New Covid-19 testing guidelines, crafted at the White House, alarm public health experts”. STAT (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
132. ^ ^{а б} Weiland, Noah, "'Like a Hand Grasping': Trump Appointees Describe the Crushing of the C.D.C.", The New York Times, December 16, 2020.
133. ^ „After Criticism, C.D.C. Reverses Covid-19 Guidelines on Testing People Who Were Exposed”. The New York Times (на језику: енглески). 19. 9. 2020. ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
134. ^ Kaplan, Sheila (10. 10. 2020). „Covid-19 Live Updates: White House Blocked C.D.C. From Mandating Masks on Public Transit”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 10. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
135. ^ Ballhaus, Rebecca; Armour, Stephanie; McKay, Betsy (15. 10. 2020). „A Demoralized CDC Grapples With White House Meddling and Its Own Mistakes”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 15. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
136. ^ „Coronavirus: CDC urges Americans not to travel for Thanksgiving”. BBC News (на језику: енглески). 20. 11. 2020. Приступљено 21. 11. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
137. ^ May, Brandon (10. 5. 2021). „After Months of Prodding, CDC Updates Guidance on COVID-19 Airborne Transmission”. BioSpace (на језику: енглески). Приступљено 21. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
138. ^ Shivaram, Deepa (29. 12. 2021). „Delta's CEO asked the CDC for a 5-day isolation. Some flight attendants feel at risk”. NPR. Архивирано из оригинала 4. 2. 2024. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
139. ^ Shepardson, David (21. 12. 2021). „Delta CEO asks CDC to cut quarantine time for breakthrough COVID cases”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 7. 2023. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
140. ^ „US shortens Covid-19 isolation window amid airline push”. Argus Metals. 28. 12. 2021. Архивирано из оригинала 1. 11. 2023. г. Приступљено 1. 11. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
141. ^ Mandavilli, Apoorva (20. 2. 2022). „The C.D.C. Isn't Publishing Large Portions of the Covid Data It Collects”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 18. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
142. ^ Collins, Kaitlan (11. 6. 2022). „US will end Covid-19 testing requirement for air travelers entering the country”. CNN. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
143. ^ ^{а б в} Diamond, Dan (11. 9. 2020). „Trump officials interfered with CDC reports on Covid-19”. Politico. Приступљено 14. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
144. ^ Sun, Lena H. (12. 9. 2020). „Trump officials seek greater control over CDC reports on coronavirus”. The Washington Post. Приступљено 14. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
145. ^ Weiland, Noah; Stolberg, Sheryl Gay; Goodnough, Abby (12. 9. 2020). „Political Appointees Meddled in C.D.C.'s 'Holiest of the Holy' Health Reports”. The New York Times. Приступљено 14. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
146. ^ Diamond, Dan (5. 10. 2020). „Trump official pressured CDC to change report on Covid and kids”. Politico. Приступљено 7. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
147. ^ ^{а б} Monroe, Madeline (15. 9. 2020). „Polls show trust in scientific, political institutions eroding”. The Hill (на језику: енглески). Приступљено 15. 11. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
148. ^ Hamblin, James (12. 3. 2022). „Can Public Health Be Saved?”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 1. 4. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
149. ^ ^{а б} „CDC director is seen as allowing agency to buckle to political influence”. STAT (на језику: енглески). 16. 9. 2020. Приступљено 15. 11. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
150. ^ „CDC's politicization 'extremely dangerous' for Americans, says its former head”. PBS NewsHour. 14. 7. 2020. Приступљено 7. 5. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
151. ^ „New CDC guidance won't end NY mask mandate yet, Cuomo says”. Iohud. Приступљено 15. 5. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
152. ^ „'CDC's credibility is eroding' amid conflicting mask guidance, ex-Obama official says”. CNBC. 12. 5. 2021. Приступљено 15. 5. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
153. ^ Chow, Denise (6. 4. 2021). „CDC's messaging problem highlights pandemic's uncertain future”. NBC News (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
154. ^ Stanley-Becker, Isaac; Guarino, Ben; Stead Sellers, Frances; Eunjung Cha, Ariana; Sun, Lena H. (15. 5. 2021). „CDC's mask guidance spurs confusion and criticism, as well as celebration”. The Washington Post. Приступљено 16. 5. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
155. ^ Apoorva Mandavilli (1. 2. 2025). „C.D.C. scientists ordered to withdraw studies that use terms such as 'L.G.B.T.' or 'pregnant people.'”. New York Times. Архивирано из оригинала 2. 2. 2025. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
156. ^ Taylor, Lauren; Hadar, Roey; Fogle, Harry (31. 1. 2025). „Many federal websites, data sets go dark following Trump's 'gender ideology' ban”. Straight Arrow News. Приступљено 4. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
157. ^ Pathak, Ria. „MSN”. www.msn.com. Приступљено 4. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
158. ^ Mandavilli, Apoorva; Rabin, Roni Caryn (3. 2. 2025). „C.D.C. Site Restores Some Purged Files After 'Gender Ideology' Ban Outcry”. The New York Times. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
159. ^ Miller, Naseem S. (31. 1. 2025). „Researchers rush to preserve government health data”. The Journalist's Resource. Harvard Kennedy School. Приступљено 4. 2. 2025. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
160. ^ Pierson, Brendan (2025-02-12). „US health agencies sued over removal of health data websites”. Reuters. Приступљено 2025-02-12. 
161. ^ Pierson, Brendan (2025-02-12). „Trump administration ordered to restore removed CDC and FDA websites”. Reuters. Приступљено 2025-02-12. 
162. ^ Stolberg, Sheryl Gay (2025-02-11). „Judge Orders CDC to Temporarily Restore Pages Removed After Trump Edict”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2025-02-12. 
163. ^ Khan, Ali S. (16. 5. 2011). „Preparedness 101: Zombie Apocalypse”. Centers for Disease Control and Prevention. CDC Zombie Warning. Архивирано из оригинала 11. 3. 2014. г. Приступљено 8. 3. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
164. ^ „Centers for Zombie Control and Prevention”. Skepticality Podcast. 25. 10. 2011. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
165. ^ „Are You Prepared? Video Contest”. Prepare.challenge.gov. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 16. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
166. ^ „Zombie Novella|Zombie Preparedness|Are We Prepared?”. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 4. 2015. Архивирано из оригинала 29. 7. 2017. г. Приступљено 26. 2. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
167. ^ „Zombie Preparedness”. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 4. 2015. Архивирано из оригинала 9. 8. 2021. г. Приступљено 22. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Званичан веб-сајт
• Центар за контролу и превенцију болести у Савезном регистру