Цивилно планирање за ванредне ситуације у оквиру НАТО

Природне катастрофе, као што су земљотреси и поплаве, представљају претњу цивилном становништву у безмало сваком делу света. Баш из тог разлога, НАТО се бави планирањем за ванредне ситуације, како оним настале природним непогодама, тако и оним које су последице терористичких напада биолошким, хемијским и радиолошким оружјем. Цивилно планирање за вандредне ситуације (Civil Емеrgency Planning- CEP) постоји у оквиру НАТО-а већ 40 година. На почетку је замишљен да обезбеди континуирано функционисање власти и друштва у време рата, ова улога је временом проширена на управљање кризама и помоћ у време мирнодопских кризних ситуација.^[1] Због природе оваквих претњи, национални планови нису довољни, јер ове претње често превазилазе државне границе, па траже реаговање на наднационалном нивоу. Оно има за циљ да прикупи, анализира и прослеђује информације о националним плановима не би ли осигурао ефективну употребу ресурса током ванредних ситуација, у складу са циљевима Алијансе. Оно омогућава како чланицама тако и државама партнерског статуса да помажу једни другима за планирање у случајевима кризе, катастрофа или конфликата, као и за отклањање последица истих.^[2] Цивилно планирање за ванредне ситуације данас окупља све чланице НАТО-а, где је за сваку одређен посебан план који је приказан у оквиру званичне књиге, односно International CEP Handbook-a, која поред НАТО чланица укључује и чланице Евроатлантског савета за партнерство (EAPC), Уједињених нација (UN), Европске уније (EU), Организације за европску безбедност и сарадњу (OSCE), Заједнице независних држава (CIS).^[3]

Током хладног рата сва цивилна средства (попут лука, аеродрома, водоводних мрежа и мрежа електродистрибуције итд.) била су у рукама држава и стога би се у кризама или ратном стању лако могле пребацити у контролу НАТО-а. И у тим раним годинама одбрамбеног савеза, НАТО се обазирао на цивилно становништво. Ово је евидентно у шеми помагања у катастрофама из 1953. године у којој се примећује да средства која се користе за заштиту популације у ратном стању могу бити употребљена и у случају техничко-технолошких и природних катастрофа.^[2]

Након пада Берлинског зида долази до значајног пада претње од великог, конвенционалног рата у Европи. Стога, пажња и инвестиције у цивилну спремност почела је да опада. Но, са повећаном претњом интернационалног тероризма и религијског екстремизма почетком 2000. година, НАТО је дао нове захтеве у овом пољу.^[2] НАТО 1999. године приказује нови приступ вандредним ситуацијама у свом Стратешком концепту. У њему се препознаје да велике вандредне ситуације могу проузроковати опасност за безбедност и стабилност.^[4]

Временом, НАТО цивилно планирање за ванредне ситуације еволуирало је у кључно подручје практичне припомоћи. Кључан ефекат има у области могућих терористичких напада са радиолошким, хемијским, или биолошким агенсима (РХБ). Било какво ометање критичне инфраструктуре, попут транспортних, енергетских и комуникационих мрежа често је транснационалних димензија. Из тих разлога, НАТО је постао добар форум за расправу око изазова који настају као последица међузависности држава Алијансе у духу солидарности.^[2]

Једна од значајних промена био је тренд делегирања не-борбених битних војних задатака, захтева и могућности приватном сектору. Овај метод био је економичан, али резултат је био војна зависност на цивилне ресурсе и инфраструктуру. Данас је НАТО разрадио сарадњу цивилног и војног сектора. Она је обострана, јер цивилна средства могу бити кључна у војним операцијама (нпр. провизија цивилних или комерционалних ваздушних и морских транспортних могућности за стратешко коришћење) у истој мери колико војни капацитети могу бити изузетно важни у подршци операцијама спасавања цивилног становништва.^[4]

Успешно коришћење НАТО капацитета можемо видети у операцијама одмах након урагана Катарине и земљотреса у Пакистану. Такође, НАТО средства и способности биле су коришћене у цивилној одбрани против тероризма. Нпр, НАТО AWASC авиони (опремљени радарима и другом опремом за извиђање и прикупљање информација) коришћени су на великим спортским догађајима попут Олимпијских игара и Светског првенства у фудбалу. Кроз свој развој, НАТО је прихватио да је интероператибилност и кооперација између војних и цивилних актера кључна, и даје јој велики значај у свом општем деловању.^[4]

На самом почетку цивилно планирање за ванредне ситуације је наглашавао планирање у случају рата, као примарни задатак истицало се обезбеђење преживљавања становништва и виталних националних ресурса. Он је потом еволуирао под доктрином “флексибилног одговора”, те је постао кључни елемент НАТО-ове машинерије кризног управљања у концепцији застрашивања. Услед промена насталих завршетком хладног рата, као и усвајање новог стратегијског оквира НАТО-а, CEP се усмерио ка новим формама управљања кризом. Успон је доживео после кооперације с партнерима из источне и централне Европе. Северноатлантски савет за координацију је укључио CEP 1994. Године у свој радни план. Њиме су отпочели дијалог, кооперација и партнерство у овом осетљивом подручју активности, исто је учињено и у оквиру Партнерства за мир. На тај начин су источне и централноевропксе земље прихватиле стандарде који су развијени у оквиру CEP-а. Искуство самих чланица треба да помогне и партнерима да изграде одговарајуће оквире планирања.^[1]

Кооперација у подручју цивилног планирања за вандредне ситуације има циљ да:

• унапреди развој CEP-а под цивилном контролом;
• допринесе појачавању и побољшању успешности могућности CEP-а;
• омогући најбољу употребу ресурса кроз увођење стандардизације у плановима, процедурама и службама и опреми CEP-а;
• унапреди регионалну самодовољност, укључујући и развој мултилатералних и билатералних споразума у CEP-у.

НАТО и партнерске државе су се усагласиле да свој фокус сместе на следеће приоритете:

• трансформација тежишта с ратне организације и ратне мобилизације ка свим хазардима и заштити цивилног становништва;
• законодавство и цивилни аспекти управљања кризама;
• превенција катастрофа, хуманитарна и управљачка помоћ;
• цивилно – војна кооперација.

Чланице НАТО-а, у оквиру својих националних система цивилне заштите, организују посебна одељења за CEP у оквиру НАТО-а, задужена за координацију и одржавање контакта са Дирекцијом за цивилно планирање вандредних ситуација НАТО-а и са командом НАТО-овог вишег CEP-а. Чланице су дужне да достављају извештаје по достављеним питањима и по задацима у којима учествују у пружању међународне помоћи унесрећенима НАТО-овом CEP-у.^[1]

Евро-атлантски координациони центар за одговор катастрофи (Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre - EADRCC) представља комуникационо-информациону мрежу Директората за планирање у цивилним вандредним ситуацијама при НАТО-у. Он је основан јуна 1998. године на предлог Руске Федерације.^[4] Он је одговоран за координацију у блиским консултацијама са Уједињеним нацијама.  Комуницира и координира са нотификованим тачкама контакта сваке државе преко свих оперативно-комуникационих линија. Основна идеја успостављања ове мреже јесте да се могућности заштите становништва у време рата могу користити и у време мира. Од 2001. године се ова организација бави отклањањем последица терористичких напада. Сама организација је активна 24 сата дневно, седам дана недељно.

Прима захтеве за помоћ на три начела:

1. директно угрожене земље;
2. преко Канцеларије за координацију хуманитарних послова Уједињених нација;
3. преко Европске комуникационе хуманитарне канцеларије.^[1]

Ова организација има искључиво координациону и комуникациону улогу, нема улогу контроле и команде као оперативно – информациони системи борбених састава.

Цивилно планирање за вандредне ситуације  пружа НАТО-у кључне цивилне експертизе и способности у пољима спремности на тероризам и управљање последицама, хуманитарни одговор и заштиту критичне инфраструктуре.

Од оснивања, EADRCC био је укључен у 30 операција широм света, укључујући координацију пакета помоћи избеглицама, помоћ жртвама поплава, урагана и земљотреса, борба против шумских пожара, помоћ Грчкој током Олимпијских игара 2004. године, Америци поводом урагана Катрине 2005. године и Пакистану услед земљотреса који је погодио земљу 2005.-2006. године.^[4]

CEP координира планирање у неколико рејона да би обезбедила – када је то потребно – цивилну подршку војним операцијама Алијансе или подржала национални ауторитет у цивилним кризама.

Комитет је развио план унапређења цивилне спремности НАТО и партнерски држава против терористичких напада. Септембра 2011. године, тим цивилних ескперата посетио је Украјну у улози саветника за проблеме око спремности пред Еуро 2012 фудбалски шампионат. CEP тако пружа развој НАТО кибер способности кроз провизију о саветодавној ескпертизи и кроз подршку у тренингу. CEP помаже код проблема везаних за енергетску безбедност, а посебно заштиту критичне инфраструктуре, кроз размену знања и најефектније праксе између нација чланица. У пољу ракетне одбране, CEP сагледава проблеме који се тичу последица интерцепције на заштићеност цивилних популација.^[5]

CEP одговара директно Северно Атлантском Савету, принципијалном органу одлучивања НАТО-а. Оно координира и пружа дирекцију и вођство за четири специјализоване групе.

Оне окупљају националне владе, индустријске експерте и војне представнике за коориднисање ванредног планирања у подручјима као што су: цивилна заштита, транспорт, индустријски ресурси и комуникација, јавно здравље, храна и вода. Њихова сврха је првенствено да развију процедуре за коришћење у кризним ситуацијама.

Заједно, Цивилно планирање за вандредне ситуације НАТО-а пружају форум за мноштво различитих министарстава преко широког спектра сектора, тако обезбеђујући опсежну цивилну мрежу која се пружа ван традиционалних саговорника НАТО-а у министарствима спољних послова и одбране.^[5]

На 29. априла 2005. године Ураган Катрина погодио је Америчке државе. Званичан позив за помоћ САД послале су EADRCC-у 3. септембра. Већ 8. септембра, Северно Атлантски Савет дозволио је НАТО транспортној операцији да достави хитно потребне намернице погођној регији користећи НАТО Ваздушно Рано Упозоравање (NATO Airborne Early Warning - NAEW), Тренинг и Траснпортне авионе (Training and Cargo aircraft – ТСА) и ваздушне могуђности НАТО јединица за брзо реагивање (NATO Response Force - NRF). До краја операција 2. октобра 2005. године достављено је 189. тона хуманитарне помоћи.^[4]

Пакистан је 8. новембра 2005. године погодила серија снажних земљотреса која је проузроковала преко 73.000 смрти и 4 000 000 људи је остало без дома. Већ 10. октобра Пакистанске власти уручиле су НАТО-у званичан позив за помоћ. Северноатлантски Савет сложио се да помогне. Прва фаза ове операције је подразумевала успостављање ваздушног моста. EADRCC служио је као контакт између националних служби помоћи и Пакистанских власти, а Турска као држава за ваздушни транспорт. У другом стадијуму постављени су командни штаб, инжињерске јединице, хеликоптери и војне болнице са свом потребном подршком уз блиски рад са Пакистанским и УН властима.

Операција је завршена у потпуности 8. фебруара 2006. ^[4]

• Јаковљевић, Владимир Систем цивилне одбране. Београд: Факултет цивилне одбране. 2006. ISBN 978-86-84069-19-3. стр. 76-79.
• International CEP Handbook. Stockholm: Swedish Emergency Managment Agency. 2009. ISBN 978-91-7383-020-1.

• Северноатлантски савет за координацију