Vipera berus forma brunneomarcata — Golay et al., 1993
Vipera berus forma ochracea-asymmetrica — Golay et al., 1993
Vipera berus forma luteoalba — Golay et al., 1993
Pelias schoettleri — Golay et al., 1993
Coluber coeruleus — Golay et al., 1993
Vipera berus — Golay et al., 1993
Шарка (лат.Vipera berus) је змија отровница из рода Vipera, врло распрострањена у свету.[2][3]Отров убризгава уједом, кроз жлеб отровног зуба. Отров споро делује и није нарочито снажан, али може да усмрти и човека.
Позната по мноштву уобичајених имена укључујући гуја и поскок, ова змија је била предмет многих фолклорних дела у европским земљама.[4] Шарке се не сматрају посебно опасним;[2] ова змија није агресивна и обично уједа само када се заиста испровоцира, згази или подигне. Уједи могу бити веома болни, али су ретко фатални.[5]Специфично име,[6][7]berus, је новолатинско и једно време се користило за означавање змије, Natrix natrix.[8]
Физичке особине
Шарка је здепаста и спора, веома кратког репа, овалне и пљоснате главе, која се јасно одваја од трупа. Реп заузима око 14% укупне дужине тела, при чему мужјаци имају пропорционално дужи реп. Мужјаци, који су мањи од женки, имају сиву боју, док су женке црвенкасто-смеђе. Јединке оба пола дуж леђа имају тамну, вијугаву пругу са тамним мрљама по боковима. Трбух је од сиве до црне боје посут белим тачкама, а доња страна репа од жуте до црвене боје. Адултна јединка обично нарасте до 65 центиметара у дужину. Дорзалних крљушти је најчешће 21 око средине трупа. Број супралабијалних плочица је осам или девет.
Има велику главу, уски врат и дебело тело које је мање и елегантније од поскоковог, са косом испрекиданом пругом која јој служи за прикривање. Језик јој је дуг и рашљаст.
Отров и исхрана
Као и остале врсте из истог рода, шарке не прогоне свој плен него чекају да дође у близину и тада га нападају са смртоносном ефикасношћу. Шарка је доста спора и трома змија, а приликом хватања енергично гризе. У поређењу са својим већим сродницима, шарка је ретко претња за човека, али је за мале животиње тренутно смртоносна. Њени отровни зуби леже преклопљени у чељустима а избацују се према напред кад напада. Након што нападне, шарка чека да отров почне да делује, јер ће плен појести тек кад буде мртав. Њен отров је хемотоксичан, што значи да се ткиво распада те делује на крвоток. Неки научници шаркин отров сматрају отровнијим и од поскоковог, сврставајући га чак међу најотровније у змијском свету, али верују да шарка због мање количине отрова који може убризгати у рану не представља ни приближну опасност као поскок[9]. Бројне статистике указују да у већем делу Европе људи чешће умиру од убода пчела него од угриза ове змије.
Живе на различитим местима — на влажним низијским ливадама, у шумама и планинским кршним пределима. У планинама се налази на висинама од 1200 до 3000 m надморске висине. Дању се радо сунча, добро плива и чешћа је од осталих европских змија. Живи у рупама у тлу где спава зимским сном, често више њих у једном клупку. У правилу нерадо дели станиште са поскоком[10].
Шарка спада међу најраспрострањеније гмизавце на свету. Живи од Пиринеја на западу преко целе Европе и Азије до Тихог океана на истоку.
У Републици Српској шарка је дистрибуирана спорадично, а присутне су низијске и планинске популације. Све популације припадају подврсти
Vipera berus bosniensis.[13]
Налази низијских популација шарке у Републици Српској су познати за следеће локалитете: Дервента, Лијешће, Градина Доња, Долина Доња, Громижељ, рамсарско подручје Бардача. Планинске популације су забиљежене на следећим локалитетима: пут Гацко-Автовац до Корита, Билећа, Вучија Лука код Сарајева, Требевић код Сарајева, Бориловац, Лисина врх, Срнетица планина котар Кључ, Гола Јахорина, Калиновик, шуме јужно од Калиновика и Гвозно, подручје прашуме Лелија-Зеленгора, Сутјеска, Трескавица, Маглић, Зеленгора, посебно Орловачко језеро и Доње баре, Лелија (маркирани пут) према Зеленгори и Градишка (Кочићево). Напомена - аутор Veith (1991а)[14]сматра да су налази шарке за Требиње и Билећу вероватно засновани на погрешној идентификацији и да карактеристике терена искључују њену појаву у ниској, голој и ретко пошумљеној Херцеговини.
Размножавање
Шарке се паре у другој половини априла или током маја, а женка крајем лета рађа од 3 до 18 живих младунаца.
Референце
^McDiarmid RW, Campbell JA, Touré T. (1999). Snake Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference, Volume 1. Washington, District of Columbia: Herpetologists' League. ISBN1-893777-00-6 (series). ISBN1-893777-01-4 (volume).
^ абMallow D, Ludwig D, Nilson G (2003). True Vipers: Natural History and Toxinology of Old World Vipers. Malabar, Florida: Krieger Publishing Company. ISBN0-89464-877-2.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^Stidworthy J (1974). Snakes of the World. New York: Grosset & Dunlap Inc. ISBN0-448-11856-4.. 160 pp.
^Шукало Г. (2022). Гмизавци Републике Српске - Бања Лука: Природно-математички факултет, Универзитет у Бањој Луци, (Бања Лука: Vilux). ISBN978-99976-86-03-9.
^Veith, G. 1991. Die Reptilien Bosniens und der Herzegowina. 1. Herpetozoa 3(3-4): 97-196
Литература
Животињско царство: албум-бојанка за 250 сличица; аутор текста Еуген Драгановић; Београд (2004)
Шукало Г. (2022). Гмизавци Републике Српске - Бања Лука: Природно-математички факултет, Универзитет у Бањој Луци, (Бања Лука: Vilux). ISBN978-99976-86-03-9.
Veith, G. (1991). Die Reptilien Bosniens und der Herzegowina. 1. Herpetozoa 3(3-4): 97-196
Ananjeva NB, Borkin LJ, Darevsky IS, Orlov NL. 1998. [Amphibians and Reptiles. Encyclopedia of Nature of Russia]. Moscow: ABF. (in Russian).
Arnold EN, Burton JA. (1978), A Field Guide to the Reptiles and Amphibians of Britain and Europe, London: Collins, ISBN0-00-219318-3. 272 pp. . (Vipera berus, pp. 217–218 + Plate 39 + Map 122).
Boulenger GA. (1896), Catalogue of the Snakes in the British Museum (Natural History). Volume III., Containing the...Viperidæ. London: Trustees of the British Museum (Natural History). (Taylor and Francis, printers). xiv + 727 pp. + Plates I.- XXV. (Vipera berus, pp. 476–481).
Goin CJ, Goin OB, Zug GR. 1978. Introduction to Herpetology: Third Edition. San Francisco: W.H. Freeman. xi + 378 pp. ISBN0-7167-0020-4. (Vipera berus, pp. 122, 188, 334).
Jan G, Sordelli F. 1874. Iconographie générale des Ophidiens: Quarante-cinquième Livraison. Paris: Baillière. Index + Plates I.- VI. (Vipera berus, Plate II, Figure 1; var. prester, Plate II, Figures 2-4; var. concolor, Plate II, Figure 5; var. lymnaea, Plate II, Figure 6).
Joger U, Lenk P, Baran I, Böhme W, Ziegler T, Heidrich P, Wink M. „The phylogenetic position of Vipera barani and of Vipera nikolskii within the Vipera berus complex.”. Herpetologica Bonnensis: 185—194. 1997..
Linnaeus C. 1758. Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio Decima, Reformata. Stockholm: L. Salvius. 824 pp. (Coluber berus, p. 217).
Morris PA. (1948), Boy's Book of Snakes: How to Recognize and Understand Them. A volume of the Humanizing Science Series, edited by Jacques Cattell. New York: Ronald Press. viii + 185 pp. (The common viper, Vipera berus, pp. 154–155, 182).
Wüster W, Allum CSE, Bjargardottir IB, Bailey KL, Dawson KJ, Guenioui J, Lewis J, McGurk J, Moore AG, Niskanen M, Pollard CP. 2004. Do aposematism and Batesian mimicry require bright colours? A test, using European viper markings. Proceedings of the Royal Society of LondonB 271: 2495–2499. PDF at Wolfgang Wüster, School of Biological Sciences, University of Wales, Bangor. Accessed 15 August 2006.
