Штимовање кларинета

Штимовање^[1](итал. accordatura, фр. accordage, енгл. musical tuning, нем. Stimmung, рус. строй)^[2] је усаглашавање тонске висине музичких инструмената према основном или камерном тону.

Данас постоје различите врсте дигиталних штимера који омогућују најтачније штимовање инструмената.

Многи дигитални штимери имају уграђен и микрофон и улаз за кабл и опцију за снижење штима од пола тона, прегледан екран итд.

Штимовање музичких инструмената може бити:

1. Фиксирано - инструмент је извођачу већ наштимован и он не треба да га штимује. То је случај код клавира, металофона, звона.
2. Слободно - извођач мора да штимује инструмент. То је случај код дувачких, гудачких и неких ударачких инструмената.

Пре сваког свирања уз неки инструмент или са оркестром, или свирања у оркестру, потребно је усагласити интонацију. То се назива штимовање.

На дувачким инструментима штимовање се врши извлачењем или увлачењем за то предвиђеног дела инструмента (цев, буренце, језичак).

Угрејан, усвиран кларинет штимује се према камерном тону, камертону или нормалном а. Године 1939. потписан је међународни споразум којим је договорено да камерни тон а¹ = 440 Hz постане званична стандардна висина за штимовање.^[3]

Поступак у пракси:

Клавир (који прати кларинетисту) одсвира камерни тон а¹, кларинетиста одсвира истозвучно, писано ха¹.

• Ако је потребно спустити интонацију кларинета – извлачи се буренце.
• Ако је потребно подићи интонацију – увлачи се буренце (види слику десно).

Пошто је у хладним просторијама кларинет хладан, његова интонација је ниска и потребно је да се повиси увлачењем буренцета.

Обрнуто, у топлим просторијама кларинет је топао, његова интонација је висока и потребно је да се снизи извлачењем буренцета.

Штимовање кларинета на Викимедијиној остави.

• Кларинет

• Штимовање кларинетиста и кларинет
• Све о кларинету
• Списак музичких инструмената
• Транспозиција

• Музичка сцена, кларинет
• Читање с листа
• Музичар
• Звучна виљушка