Mnogi minski jezici zadržali su značajna svojstva starokineskog jezika, a postoje lingvistički dokazi da nisu svi minski varijeteti direktno poreklom od srednjokineskog iz dinastija Suej-Tang. Veruje se da minski jezici predstavljaju značajan lingvistički supstrat iz jezika stanovnika regiona pre njegove sinizacije.
Istorija
Min zavičaj, Fuđen, otvoren je za kinesko naseljavanje porazom države Minjue pod najezdom armija cara Vu iz Hana 110. p. n. e.[5] Područje se sastoji od krševitog planinskog terena, sa kratkim rekama koje se ulivaju u Južnokinesko more. Većina naknadnih migracija sa severa na jug Kine prošla je dolinama reka Sjang i Gan na zapad, tako da su Min varijeteti imali manje severnog uticaja od ostalih južnih grupa.[6] Kao rezultat toga, dok se većina varijeteta kineskog jezika može tretirati kao izvedeni iz srednjokineskog, jezika opisanog rečnicima rima kao što je Ćejuen (iz 601. godine), varijeteti Mina sadrže tragove starijih razlika.[7] Lingvisti procenjuju da su se najstariji slojevi Min dijalekata razišli od ostatka kineskog oko vremena dinastije Han.[8][9] Međutim, došlo je do značajnih talasa migracija sa Severnokineske nizije:[10]
Književni sloj zasnovan na koine jeziku Čangana, prestonice dinastije Tang.[15]Loran Sagart (2008) se ne slaže sa Normanovom i Mej Cu-linovom analizom austroazijskog supstrata u Minu.[16] Hipoteza koju su predložili Džeri Norman i Cu-Lin Mej, zalažući se za austroazijsku domovinu duž srednjeg Jangcea, uglavnom je napuštena u većini krugova, i austroazijski stručnjaci je uglavnom ne podržavaju.[17] Umesto toga, nedavni pokreti analize arheoloških dokaza postavljaju austronezijski sloj, a ne austroazijski.[18]
Min se obično opisuje kao jedna od sedam ili deset grupa varijeteta kineskog jezika, ali ima veću dijalekatsku raznolikost od bilo koje druge grupe. Varijeteti koje se koriste u susednim okruzima, kao i u planinama zapadnog Fuđena, čak i u susednim selima, često su međusobno nerazumljivi.[58]
Rane klasifikacije, poput Li Fang-Gui klasifikacije iz 1937. i Juan Đahua 1960, Min su podelile na severne i južne podgrupe.[59][60] Međutim, u izveštaju iz 1963. godine o istraživanju Fuđena, Pan Maoding i njegovi saradnici tvrde da je primarni raskol bio između unutrašnjih i obalnih grupa. Ključni diskriminator između dve grupe je grupa reči koja ima lateralni inicijal /l/ u priobalnim varijetetima i bezvučni frikativ /s/ ili /ʃ/ u unutrašnjim varijetetima, za razliku od druge grupe koja ima /l/ u obe oblasti. Norman je rekonstruisao ovih inicijale u protominskom jeziku kao bezvučne i zvučne laterale koji su se stopili u priobalnim varijetetima.[60][61]
Priobalni Min
Obalske varijante imaju ogromnu većinu govornika, a proširile su se od svoje domovine u Fuđenu i istočnom Guangdungu do ostrva Tajvan i Hajnan, do drugih obalnih područja južne Kine i jugoistočne Azije.[62] Pan i kolege su ih podelili u tri grupe:[63]
Istočni minski (Min Dong), sa središtem oko grada Fudžou, glavnog grada provincije Fuđen, sa fudžouškim dijalektom kao prestižnim oblikom, uključujući i fućinški dijalekt itd.
Pusjenski minski se govori u gradu Putjen i okrugu Sjenjou. Li Rulong i Čen Džangtaj su ispitali 214 reči, otkrivši da je 62% zajedničko sa ćuendžouškim dijalektom (južni minski) i 39% sa fudžouškim dijalektom (istočni minski), i zaključili da je pusjenski bliže srodan sa južnim minskim.[65]
Južni minski (Min Nan) potiče sa juga Fuđena i istočnog ugla Guangdunga.
Hajnanski, koji se govori na ostrvu Hajnan. Ove dijalekti karakterišu drastične promene početnih suglasnika, uključujući niz implozivnih suglasnika, koji se pripisuju kontaktu sa tajkadajskim jezicima koji se govore na ostrvu.[69]
Obalski varijeteti karakterišu jedinstveni minski rečnik, uključujući zamenice i negacije.[70] Svi osim hajnanskih dijalekata imaju složene tonske sandi sisteme.[71]
Ostrvski minski
Iako imaju daleko manje govornika, varijante iz unutrašnjosti pokazuju mnogo veće varijacije od primorskih.[72] Pan i saradnici su podelili unutrašnje varijetete u dve grupe:[63]
Šaošanški minski, koji se govori u severozapadnim okruzima Fuđenu, Šaovu i Đangleu, Pan i njegovi saradnici su klasifikovali kao Haka kineski.[60] Međutim, Džeri Norman je sugerisao da su to bile unutrašnje varijante minskog koje su bile podložne snažnom uticaju ganskog ili hakškog.[73]
Iako primorski varijeteti mogu biti izvedeni iz protojezika sa četiri serije zaustavljanja ili afrikata na svakoj tački artikulacije (npr. /t/, /tʰ/, /d/, i /dʱ/), unutrašnji varijeteti sadrže tragove još dva serije, koje je Norman nazvao „ublaženim zaustavljanjima“ zbog njihovih refleksija u nekim varijantama.[74][75][76] Unutarnji varijeteti koriste zamenice i negacije koje su srodne sa onima u hakškom i jueškom.[70] Unutrašnje sorte imaju malo ili nimalo tonskih sandi.[71]
Rečnik
Većina minskih rečnika direktno korespondira srodnim rečima u drugim kineskim varijantama, ali postoji i značajan broj izrazito minskih reči koje se mogu pratiti do protominskog. U nekim slučajevima došlo je do semantičke promene u minskom ili ostatku kineskog:
*tiaŋB 鼎 „vok“. Minski oblik zadržava prvobitno značenje „lonac za kuvanje“, ali u drugim kineskim varijantama ova reč (MC tengX > dǐng) je postala specijalizovana za označavanje drevnih ceremonijalnih tronožaca.[77]
*dzhənA „pirinčano polje“. U minskom ovaj oblik je istisnuo uobičajeni kineski izraz tián 田.[78][79] Mnogi naučnici identifikuju minsku reč sa chéng 塍 (MC zying) „uzdignutim putem između polja“, ali Norman tvrdi da je srodna sa céng 層 (MC dzong) „dodatni sloj ili pod“, što odražava terasasta polja koja se obično nalaze u Fuđenu.[80]
*tšhioC 厝 "kuća".[81] Norman tvrdi da je minska reč srodna sa shù 戍 (MC syuH) „čuvati“.[82][83]
*tshyiC 喙 „usta“. U minskom ovaj oblik je zamenio uobičajeni kineski termin kǒu 口.[84] Veruje se da je srodna sa huì 喙 (MC xjwojH) „kljun, njuška; dahtati“.[83]
Norman i Mej Culin su predložili austroazijsko poreklo za neke minske reči:
*-dəŋA „šaman“ se može uporediti sa vijetnamskimđồng (/ɗoŋ2/) „šamanizovati, komunicirati sa duhovima“ i monskim doŋ „plesati (kao) pod opsednutošću demonom“.[85][86]
*kiɑnB 囝 „sin“ izgleda da je povezano sa vijetnamskim con (/kɔn/) i monskim kon „dete“.[87][88]
Međutim, sugestiju Normana i Mej Culina odbacuje Lorent Sagart (2008),[16] sa nekim lingvistima koji tvrde da je austroazijski prethodnik modernog vijetnamskog jezika nastao u planinskom regionu centralnog Laosa i Vijetnama, a ne u regionu severno od delte Crvene reke.[89]
U drugim slučajevima, poreklo reči Min je nejasno. Takve reči uključuju:
Kada se koriste kineski znakovi[92][93] za pisanje nemandarinskog oblika, uobičajena praksa je da se koriste znakovi koji etimološki odgovaraju rečima koje se predstavljaju, a za reči bez očigledne etimologije, da se izmisle novi znakovi ili pozajmljuju znakovi za njihov zvuk ili značenje.[94]Pisani kantonski jezik je sproveo ovaj proces u najvećoj meri od bilo koje nemandarinske varijante,[95][96] do te mere da se čisti kantonski narodni jezik može nedvosmisleno napisati korišćenjem kineskih znakova. Suprotno popularnom verovanju, narodni jezik napisan na ovaj način uopšte nije razumljiv govorniku mandarinskog, zbog značajnih promena u gramatici i rečniku i neophodne upotrebe velikog broja nemandarinskih znakova.
Napomene
^Min is believed to have split from Old Chinese, rather than Middle Chinese like other varieties of Chinese.[1][2][3]
^Chinese Academy of Social Sciences (2012). 中国语言地图集(第2版):汉语方言卷 [Language Atlas of China (2nd edition): Chinese dialect volume]. Beijing: The Commercial Press. стр. 110.
^ абSagart, Larent (2008). „The expansion of Setaria farmers in East Asia: a linguistic and archeological model”. Ур.: Sanchez-Mazas, Alicia; Blench, Roger; Ross, Malcolm D.; Peiros, Ilia; Lin, Marie. Past human migrations in East Asia: matching archaeology, linguistics and genetics. Routledge. стр. 141—143. ISBN978-0-415-39923-4. „In conclusion, there is no convincing evidence, linguistic or other, of an early Austroasiatic presence on the south‑east China coast.”
^Mei, Tsu-lin (1970), „Tones and prosody in Middle Chinese and the origin of the rising tone”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 30: 86—110, JSTOR2718766, doi:10.2307/2718766
^Wang, Danlu (31. 3. 2014). „Profession or passion?: Teaching Chinese in London Chinese complementary schools”. London Review of Education. 12: 34—49. ISSN1474-8460. S2CID151552619. doi:10.18546/LRE.12.1.05.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Luo, Siyu; Gadd, David; Broad, Rose (мај 2023). „The criminalisation and exploitation of irregular Chinese migrant workers in the United Kingdom”. European Journal of Criminology. 20 (3): 1016—1036. S2CID255079151. doi:10.1177/14773708221132889.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Li, Charles; Thompson, Sandra (1983a). „A Grammatical description of Xuwen : A colloquial dialect of Lei-zhou Peninsula (Part I)”. Cahiers de Linguistique Asie Orientale. 12 (1): 3—21. doi:10.3406/clao.1983.1123.
^Li, Charles; Thompson, Sandra (1983b). „A Grammatical description of Xuwen : A colloquial dialect of Lei-zhou Peninsula (Part II)”. Cahiers de Linguistique Asie Orientale. 12 (2): 119—148. doi:10.3406/clao.1983.1138.
^Yue-Hashimoto, Anne O. (1985). The Suixi Dialect of Leizhou: A Study of Its Phonological, Lexical and Syntactic Structure. Chinese University of Hong Kong. OCLC15111722.
^Fujian Normal University Research Institute 福建师范学院. n.d. Mindong, Bei fangyan diaocha ziliao huibian (part 1) 闽东、北方言调查资料汇编: 第1辑. Fujian Normal University Research Institute 福建师范学院, Dialectology group, Chinese language department 中文系语言教研组 方言调查小组.
^Huang Chin-wen 黄金文. 2001. 方言接觸與閩北方言演變 / Language contact and the phonological changes in North Min. Taipei: National Taiwan University.
^Chamberlain, J.R. 1998, "The origin of Sek: implications for Tai and Vietnamese history", in The International Conference on Tai Studies, ed. S. Burusphat, Bangkok, Thailand, pp. 97-128. Institute of Language and Culture for Rural Development, Mahidol University.
^Norman (1981), стр. 44. harv грешка: no target: CITEREFNorman1981 (help)
^Norman (1981), стр. 56. harv грешка: no target: CITEREFNorman1981 (help)
^* Bachner, Andrea (2014). Beyond Sinology: Chinese Writing and the Scripts of Culture. New York: Columbia University Press. ISBN978-0-231-16452-8.
Bodman, Nicholas C. (1985), „The Reflexes of Initial Nasals in Proto-Southern Min-Hingua”, Ур.: Acson, Veneeta; Leed, Richard L., For Gordon H. Fairbanks, Oceanic Linguistics Special Publications, 20 (20), University of Hawaii Press, стр. 2—20, ISBN978-0-8248-0992-8, JSTOR20006706.
Chang, Kuang-yu (1986), Comparative Min phonology (Ph.D.), University of California, Berkeley.
Kurpaska, Maria (2010), Chinese Language(s): A Look Through the Prism of "The Great Dictionary of Modern Chinese Dialects", Walter de Gruyter, ISBN978-3-11-021914-2.
Li, Rulong 李如龙; Chen, Zhangtai 陈章太 (1991), „Lùn Mǐn fāngyán nèibù de zhǔyào chāyì” 论闽方言内部的主要差异 [On the main differences between Min dialects], Ур.: Chen, Zhangtai; Li, Rulong, Mǐnyǔ yánjiū 闽语硏究 [Studies on the Min dialects], Beijing: Yuwen Chubanshe, стр. 58—138, ISBN978-7-80006-309-1.
Lien, Chinfa (2015), „Min languages”, Ур.: Wang, William S.-Y.; Sun, Chaofen, The Oxford Handbook of Chinese Linguistics, Oxford University Press, стр. 160—172, ISBN978-0-19-985633-6.
Norman, Jerry (1973), „Tonal development in Min”, Journal of Chinese Linguistics, 1 (2): 222—238, JSTOR23749795.
——— (1991), „The Mǐn dialects in historical perspective”, Ур.: Wang, William S.-Y., Languages and Dialects of China, Journal of Chinese Linguistics Monograph Series, 3 (3), Chinese University Press, стр. 325—360, JSTOR23827042, OCLC600555701.
——— (2003), „The Chinese dialects: phonology”, Ур.: Thurgood, Graham; LaPolla, Randy J., The Sino-Tibetan languages, Routledge, стр. 72—83, ISBN978-0-7007-1129-1.
Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2017), Ethnologue: Languages of the World (20th изд.), Dallas, Texas: SIL International.
Ting, Pang-Hsin (1983), „Derivation time of colloquial Min from Archaic Chinese”, Bulletin of the Institute of History and Philology, 54 (4): 1—14.
Yan, Margaret Mian (2006), Introduction to Chinese Dialectology, LINCOM Europa, ISBN978-3-89586-629-6.
Yue, Anne O. (2003), „Chinese dialects: grammar”, Ур.: Thurgood, Graham; LaPolla, Randy J., The Sino-Tibetan languages, Routledge, стр. 84—125, ISBN978-0-7007-1129-1.
Klöter, Henning (2011). The Language of the Sangleys: A Chinese Vernacular in Missionary Sources of the Seventeenth Century. Brill. ISBN978-90-04-18493-0. An analysis and facsimile of the Arte de la Lengua Chio-chiu (1620), the oldest extant grammar of Hokkien.
Cheung, Kwan-hin 張系顯; Bauer, Robert S. (2002). The Representation of Cantonese with Chinese Characters. Journal of Chinese Linguistics Monograph Series. 18. Chinese University Press. JSTOR23826027. OCLC695438049.
Li, David C.S. (2000). „Phonetic Borrowing: Key to the vitality of written Cantonese in Hong Kong”. Written Language & Literacy. 3 (2): 199—233. doi:10.1075/wll.3.2.02li.
Snow, Donald (1991). Written Cantonese and the culture of Hong Kong: the growth of a dialect literature (PhD thesis). Indiana University. OCLC1070381666.
——— (1993). „A short history of published Cantonese: what is dialect literature?”. Journal of Asian Pacific Communication. 4 (3): 127—148. ISSN0957-6851. OCLC43573899.
——— (2004). Cantonese as Written Language: The Growth of a Written Chinese Vernacular. Hong Kong University Press. ISBN978-962-209-709-4.
——— (2011). „Literacy and the Emergence of Writing in China”. Ур.: Li, Feng; Branner, David Prager. Writing & Literacy in Early China. University of Washington Press. стр. 51—84. ISBN978-0-295-80450-7.
