Јан Вјела Радисерб
Јан Вјела Радисерб[2] (глсрп. Jan Wjela-Radyserb, нем. Johann Wehle, псеудоними: Žarin, Mrowjan, Nadźan, Malin, Bórski, Židowčan, Sprjewjan, Žortula, Wótčinski, Jan Lubjerad, dźěd Štótežko[3]; Зајдау, 8. јануар 1822 — Бауцен, 19. јануар 1907) био је лужичкосрпски учитељ, песник и писац, етнограф.[2] Основни поетски жанрови су актуелна политичка песма, балада и басна.[4] Аутор песама за децу.[5] Један од оснивача Матице лужичкосрпске (1847).[5] БиографијаОтац му Хандриј Војак (ум. 1854) био је радник каменолома, који учествовао у рату са Француском 1813. и 1814. године. Мајка му је била Хана, рођена Вићазец.[6] Она је скупљала лековито биље за продају апотекама Будишина (сада Бауцен).[7] Јан био је најстарији од шест деце у породици.[8] Током шест година учио је народну школу у Зајдау.[8] Кад му је било 13 година завршио је школу и радио као пастир код сељака[2] у Радибору и Логи.[7] Године 1836. на предлог свештеника Михалске парохије А. Б. Јакуба[8] уписао се у учитељску препарандију у Будишину, 1838. године прешао је у Покрајинско-сталешку учитељску семинарију у Будишину. Овде заједно са Вјелом студирала је генерација учесника лужичкосрпског народног препорода: Ј. Бартко, Ј. Б. Мучинк, К. А. Коцор, М. Росток. Примаријус „велике цркве” Х. Лубјенски предавао је овде лужичкосрпски језик, Ј. А. Смолер је отворио семинаристима очи на словенски свет.[7] По завршетку семинарије 1842. године радио је као учитељ у Каневицу, од 1844. године — у Бурку. Од 1852. до 1889. године био је први учитељ у Зајдауу. Од 1868. године радио је као учитељ лужичкосрпског језика у гимназији у Бауцену. Године 1889. отишао је у пензију и настанио се у Бауцену,[2] где је доводио у ред своје збирке фолклора.[7] Од марта до августа 1848. године заједно са Ј. Бартком уређивао је демократски часопис „Сербски новинкар”. Основао је лужичкосрпско сељачко друштво у Бурку. Од 1881. године био је на челу певачког друштва „Лумир”. Био је пријатељ с А. Муком.[5] Године 1875. добио је Витешки крст другог степена ордена Албрехта. Од 1896. године био је почасни члан Матице лужичкосрпске.[8] Године 1844. оженио се Ханом Кристијаном, рођеном Борске (ум. 1866). Они су имали децу: синове Мјерко и Јуриј, и ћерке Мила и Марија. Године 1868. оженио се Елизабетом, рођеном Бите. Имали су сина Јана (1870—1890). Умро је у Бауцену, где је и сахрањен.[8] СтваралаштвоВјела је добро знао немачку књижевност, интересовао се за словенску књижевност.[5] Објављивао је песме су под бројним псеудонимима, најчешће као Радисерб.[7] Објављивао је своја дела у новинама и часописима. Прва књижевна дела Вјеле — Swěrnosć и Njeswěrnosć објавио је Х. Зејлер у дневним новинама „Тиђенска новина” 1842. године.[5] Његове песме су објављене у часопису „Лужица”, од 1853. године — у „Часопису Матице лужичкосрпске”.[8] Вјелино дело Dwě róžičce читали су на музику К. А. Коцора 1845. године. Био је аутор прве уметничке прозе: Pojadančka k wubudźenju a k polěpšenju wutroby za Serbow (Будишин, 1847). Приче: Trójniki (Бауцен, 1885), Nowe trójniki (Бауцен, 1896), „Крст и полумесец или Турци испред Беча 1683. године” (Бауцен, 1883), историјске приче — Nadpad pola Bukec (Бауцен, 1852), Jan Manja abo hdźe statok mój (Бауцен, 1886). Књиге са Вјелиним делима су изашле након његове смрти: Wowcyne zabawki za pěkne serbske dźěći (Бауцен, 1921) и Dźědowe zabawki za pěkne serbske dźěći (Бауцен, 1927).[5] На основу Вјелиног либретоа композитор Ј. Пилк компоновао је 1901. године прву лужичкосрпску оперету Smjertnica.[4] Године 1902. објавио је збирку „Лужичксрпске пословице” (10.000 пословица). Године 1907. објављена је збирка „Загонетке” (900 загонетака), 1909. године — књига „Народне метафоре” (5.600 метафоричких израза).[9] Референце
Спољашне везе
|
||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
