Европски бизон
Европски бизон[2] или зубр[а] или висент[б] (Bison bonasus) је сисар из реда папкара (Artiodactyla) и породице шупљорожаца (Bovidae). То је једна од две постојеће врсте бизона, поред америчког бизона. Европски бизон је најтежа дивља копнена животиња у Европи, чији су примерци у прошлости бити већи од савремених животиња. Током касне антике и средњег века, бизон је изумро у већем делу Европе и Азије, преживевши у 20. веку само у северној и централној Европи и на северном Кавказу. У првим годинама 20. века бизони су ловљени до потпуног изумирања у дивљини. Врста - која сада броји неколико хиљада и која је враћена у дивљину програмима узгоја у заточеништву - више није у непосредној опасности од изумирања, али остаје одсутна у већини својих историјских подручја. Њих не треба мешати са туровима (Bos primigenius), изумрлим претком домаћег говеда, са којим је некада коегзистирао. Осим људи, бизони имају мало предатора. У 19. веку било је местимичних извештаја о вуковима, лавовима, тигровима и медведима у лову на бизоне. У прошлости, нарочито у средњем веку, бизоне су обично убијали због коже и меса, као и због производње рогова за пиће. Европски бизон је ловљен до изумирања у дивљини почетком 20. века, при чему су последње дивље животиње подврсте B. b. bonasus устрељене у Бјаловјешкој шуми (на данашњој граници Белорусије и Пољске) 1921. године, а последњи примерци од кавкаске подврсте (B. b. caucasicus) на северозападном Кавказу 1927.[3] Карпатски бизон (B. b. hungarorum) ловљен је до потпуног изумирања средином 1800-их. Бјаловјешки или низински европски бизон је одржан у заточеништву, и од тада је поново уведен у неколико европских земаља. Године 1996, Међународна унија за заштиту природе је класификовала европског бизона као угрожену врсту, која више није изумрла у дивљини. Њен статус се од тада побољшао, те је промењен у рањиви, а касније у скоро угрожен. Европске бизоне први је научно описао Карл Лине 1758. Неки каснији описи третирају европског бизона као коспецифичног са америчким бизоном. Три подврсте европских бизона постојале су у недавној прошлости, али је само једна, номинована подврста (B. b. bonasus), преживела до данас. Анализа митохондријских генома и нуклеарне ДНК открила је да је европски бизон теоретски потомак врсте настале као резултат хибридизације између изумрлог степског бизона (Bison priscus) и предака тура (Bos primigenius), будући да њихов генетски материјал садржи до 10% турових ДНК секвенци; могући хибрид, који је сада изумро, неформално се назива Хигсов бизон, доскочица у контексту на Хигсовог бозона.[4] Алтернативно, плеистоценски шумски бизон је предложен као предак врсте.[5][6] Европски бизон је једна од националних животиња Пољске и Белорусије.[7][8] ЕтимологијаСтари Грци и стари Римљани први су именовали бизоне као такве; аутори из 2. века нове ере Паусанијe и Опијан су их помињали као хеленистички грчки βίσων, романизовано bisōn.[9] Раније, у 4. веку пре нове ере, током хеленистичког периода, Аристотел је бизона назвао βόνασος, bónasos.[9] Такође је приметио да су га Пеонијци назвали μόναπος (monapos).[10] Клаудије Елијан, који је писао у касном 2. или раном 3. веку нове ере, такође је означавао ову врсту као βόνασος, а и Природна историја Плинија Старијег и Гај Јулије Солин користили су лат. bĭson и лат. bonāsus.[9] Марсијал и Сенека млађи помињу лат. bison (pl. лат. bisontes).[9] Каснији латинични изрази овог термина укључивали су лат. visontes, лат. vesontes, и лат. bissontes.[9] Опис  Европски бизон је најтежа преживела копнена животиња у Европи. Слично њиховим америчким рођацима, европски бизони су историјски били већи од преосталих потомака;[11] модерне животиње су дугачке око 2,8 до 3,3 м (9,2 до 10,8 стопа), не рачунајући реп од 30 до 92 cm (12 до 36 in), висину од 1,8 до 2,1 m (5,9 до 6,9 ft), и тежину од 615 до 920 kg (1.356 до 2.028 lb) за мужјаке, и око 2,4 до 2,9 m (7,9 до 9,5 ft) у дужини тела без репа, 1,69 до 1,97 m (5,5 до 6,5 ft) у висину, и 424 до 633 kg (935 до 1.396 lb) у тежини за женке.[11] Телад је при рођењу прилично мала, тешка између 15 и 35 kg (33 и 77 lb). У слободноj популацији Бијаловиеза шуме у Белорусији и Пољској, телесна маса одраслих (у добу од 6 и више година) у просеку износи 634 kg (1,398 lb) код мужјака, а 424 kg (935 lb) код женки.[12][13] Повремено велики бик европског бизона може тежити до 1.000 kg (2,200 lb) или више,[14][15][16] док су према старим записима некад бикови тежили од 1,900 kg (4,200 lb) у низинском региону и 1.000 kg (2,200 lb) на Кавказу.[11] У просеку је мање телесне масе, мада нешто виши у рамену, од својих америчких рођака, шумског бизона (Bison bison athabascae) и равничарског бизона (Bison bison bison).[17] У поређењу са америчком врстом, мужјак има краћу длаку на врату, глави и предњим ногама, али дужи реп и рогове. Погледајте разлике од америчког бизона. Европски бизон испушта различите гласове у зависности од свог расположења и понашања, али када је узнемирен, емитује звук налик режању, познат на пољском као chruczenie ([xrutʂɛɲɛ]). Овај звук се такође може чути од мужјака током сезоне парења.[18] РаспрострањењеАреал врсте покрива средњи број држава. Присутна је у следећим државама: Русија, Пољска, Украјина, Белорусија, Литванија, Словачка и Румунија. Поново је вештачки уведена у Киргистан.[1] 2022 године, после два века Србији је донирала Пољска европског бизона, реч је о једном мужјаку и четири женке који живе у свом новом станишту на Фрушкој гори у карантинском делу који је био унапред припремљен за њихово пуштање и адаптацију. СтаништеСтаништа врсте су шуме, планине и травна вегетација. Подврсте
УгроженостОва врста се сматра рањивом у погледу угрожености врсте од изумирања.[1] НапоменеРеференце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.jpg)
Portal di Ensiklopedia Dunia
