Емил Ђилиоли

Емил Ђилиоли
Емил Ђилиоли
Пуно име	Емил Ђилиоли
Датум рођења	10. јун 1911.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	19. јануар 1977. (65 год.)
Место смрти	Париз, Француска

Емил Ђилиоли (фр. Émile Gilioli; 10. јун 1911 — 19. јануар 1977)^[1]^[2] био је француски вајар и један од представника апстрактне француске скулптуре 1950-их.^[3]

Биографија

Рођен је 10. јуна 1911. у Паризу,^[4] у породици италијанских обућара који су се настанили поред канала Сен Мартен, а после Првог светског рата у Ници.^[5] Године 1932. је похађао курсеве у Националној школи декоративних уметности, посебно код уметнице Мари Ремон.^[5] Током Другог светског рата је мобилисан у Греноблу где је прошао остатак сукоба и тамо је упознао конзерватора којег је навео да открије кубизам.^[5]

После рата се настанио близу Гренобла где је вајао у својој радионици.^[5] Његова уметност је на известан начин била повезана са делима француског покрета отпора. Спријатељио се са Томасом Глебом, а Жоржу Ладреју је препоручио да развије сопствену уметничку визију оценивши да је његова техника довољно рафинирана. Године 1947. је излагао на Сајму нове стварности у Паризу, а 1949. је учествовао на првом Сајму младих скулптура у башти и капели Роденов музеја.^[4] На сајму је присуствовало 63 вајара међу којима су Етјен Хајду, Балтазар Лобо и Берто Лардера. Од 1954. је учествовао на колективним изложбама са другим уметницима као што су Етјен Мартин, Алисија Пеналба и Франсоа Стахли.

Преминуо је 19. јануара 1977. у Паризу. Године 1997, поводом обележавања двадесетогодишњице Ђилиолијеве смрти, општина Сен Мартин де ла Клуз је одлучила да купи његову кућу и радионицу, поштујући изражену жељу његове супруге да створи простор посвећен сећању на уметника.^[5] Исте године је Мајолов музеј организовао изложбу у његову част од 27. фебруара до 15. маја.^[5] Године 2004. је радионица–кућа претворена у музеј–библиотеку у којој се налази стална поставка која представља Ђилиолијев рад.

Радови

Ђилиолијеви радови су изложени у Музеју сликарства и скулптуре, Центру Жорж Помпиду, Националном музеју модерне уметности, Музеју градске скулптуре, Музеју скулптура на отвореном, Музеју лепих уметности, Музеју лепих уметности у Руану, Тејт галерији, Музеју модерне уметности Сао Паула, Музеју модерне уметности у Њујорку, Националном музеју историје и уметности у Луксембургу и другим.^[4] Неки од његових радова су:

1950: Споменик мртвима депортованих из Гренобла
1951: Споменик у Шапел ан Веркору
1968: Фонтана у градској кући
1973: Споменик отпору у Горњој Савоји

Референце

^ „Émile Gilioli, The Steeple”. Marabouparken konsthall (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
^ „Emile Gilioli”. Nasjonalmuseet (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
^ Tate. „Emile Gilioli 1911–1977”. Tate (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
^ ^а ^б ^в Exhibit-E. „Emile Gilioli - Artists - Hanina Fine Arts”. www.haninafinearts.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Emile Gilioli”. Boccara (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 07. 2022. г. Приступљено 2022-04-28.