Миомир Петровић

Миомир Петровић
Миомир Петровић
Лични подаци
Датум рођења	(1972-03-01)1. март 1972. (53 год.)
Место рођења	Београд, СФРЈ
Књижевни рад
Најважнија дела	Аргивски инцидент Персијско огледало Бакарни бубњеви
Награде	Октобарска награда града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (1996)

Миомир Петровић (1. март 1972) српски је писац, приповедач и драматург.^[1][2]

Дипломирао је на одсеку за Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995) и магистрирао на одсеку за Театрологију на ФДУ у Београду (1999). Његова магистарска теза носи назив: Дела савремених домаћих драмских писаца на репертоару Атељеа 212 у раздобљу 1967-1987. Докторирао је на тему Митска матрица у уметничким и медијским текстовима (Сартр, Вендерс, Рансмајер, Бејкон) на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду. Добитник је Октобарске награде града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (Скупштина града Београда, 1996). Добитник награде „Лаза Костић”, Салона књига у Новом Саду за роман „Кућа од соли” (2016).

Радио је као главни драматург позоришта Атеље 212 у Београду (1996—1999), као заменик директора драме Народног позоришта у Београду (2001), затим као драматург Народног позоришта у Београду (2003), асистент-уметнички сарадник на предмету Драматургија на Академији уметности БК у Београду (1998—2007) и као доцент на предметима Историја светске драме и позоришта и Историја националне драме и позоришта на истом факултету. Од 2008. године је доцент, па потом ванредни професор на предмету Креативно писање, читање и интерпретација на Факултету за културу и медије у Београду. Тренутно ради као редовни професор на предмету Увод у драматургију и Естетика на Институту за уметничку игру у Београду. На Факултету савремених уметности у Београду предаје на предметима Историја филма и Филмска уметност^[3]. Члан је Управног одбора Педагошког музеја у Београду (2005), Удружења књижевника Србије (1998—2000), југословенског комитета панбалканског удружења Ригина Карта (Атина, Грчка), члан Удружења драмских уметника Србије. Заступљен у веб антологији савремене српске уметности Пројекат Растко.

Син је академског сликара Градимира Петровића.

Миомир Петровић (1972) спада у најзанимљивије српске прозаисте млађе генерације — не само по вештини приповедања, већ и по ерудицији.

— Дневник, Нови Сад

Миомир Петровић слови на домаћој књижевној сцени за једног од најистакнутијих писаца млађе генерације.

— Глас, Београд

Згуснутом и бриљантном прозом, Миомир Петровић на врло оригиналан начин трага за одговорима на два фундаментална питања. Једно је о природи уметности и варљивости стварања слике стварности. Особит тренутак српског романа!

— Политика Експрес, Београд

Карактеристичним необарокним рукописом, Петровић вешто гради трилерски заплет у коме се преплићу алтернативна историја Београда, завере тајних друштава и мрачна будућност престонице. И у овом делу, аутор „Персијског огледала“ и „Лисичјег лудила“ експериментише са жанровима у распону од поетске прозе до хорора, подстичући читаоце да као и његови јунаци трагају за сопственим идентитетом и смислом у времену у коме су многе вредности обесмишљене.

— Данас, Београд

Објавио је драме „Вагабунд у градском врту“ (Нови Сад: Сцена, 1995), „Аргивски инцидент“ (Крагујевац: Јефимија, 1996), „Демијург“ (Крагујевац: Јефимија, 1997), „Appendix“ (Београд: Књижевна реч, 1997), „Чопор“ (Нови Сад: Сцена, 1998). Извођења: „Appendix“ - Центар лепих уметности Гварнеријус (2003), режија Бошко Ћорђевић; „Appendix“ — Радио Београд I програм, режија Божидар Ћуровић (2004); „Вучје легло“ — Народно позориште Пирот (2006), режија Борис Тодоровић.

Објавио је и театролошке огледе „Ослобођење драме“ (Београд: Задужбина Андрејевић, 2000)као и уџбеник за основне студије из креативног писања „Креативно писање, наратолошки приступ тексту и контексту” (Београд: Факултет за културу и медије, 2011).

Већ 1996. године почео је да објављује приче у Књижевној речи, Политици, Позивници (Зрењанин) и романе.

• „Сакаћење Романа“ (Београд: Просвета, 1997)
• „Панкратион“ (Београд: БИГЗ, 1998)
• „Самомучитељ“ (Београд: Просвета, 2000).

Прекретницу у рецепцији његове књижевности представља роман „Персијско огледало“.

• „Персијско огледало” (Београд: Геопоетика, 2001)
• „Архипелаг“ (Београд: Геопоетика, 2003).

Од 2005. године ексклузивни је аутор издавачке куће Лагуна из Београда са романима:

• „Лисичје лудило“ (Београд: Лагуна, 2005)
• „Стаклена прашина“ (Београд: Лагуна, 2006)
• „Либанско лето“ (Београд: Лагуна, 2007)
• „Персијско огледало“ (2. издање, Београд: Лагуна, 2008)
• „Бакарни бубњеви“ (Београд: Лагуна, 2009)
• „Галеријеве ватре“ (Београд: Лагуна, 2011)
• „Течни лед“ (Београд: Просвета, 2011)
• „Мирис мрака“ (Београд: Лагуна 2013)
• „Кућа од соли” (Београд: Лагуна 2016)
• „Black Light” [Београд: Лагуна 2018]

Проза Миомира Петровића преведена је на македонски језик "Лисичино лудило" (СКЦ, Скопје 2007) и руски језик "Филоктет са Лемносе" (Алтхеиа, Санкт-Петербург 2019), "Персидское зеркало" (Алтхеиа, Санкт-Петербург 2019).

Стил Миомира Петровића одликује инклинирање поетској прози, али жанровско експериментисање у распону од ескапистичког лиризма до хорора, необарокни приступ дугачким реченицама пажљиво вођене структуре.

Заступљен у књижевним антологијама:

• „Овако је почело” (Београд: Лагуна 2011)
• „У знаку вампира” (Београд: Паладин 2012)
• „Нова српска приповетка” (Београд: Паладин 2013).

• Петровић, Миомир. Панкратион, (роман), е-издање, Пројекат Растко, приступљено 14. мај 2013. 12:36
• Петровић, Миомир. „Осмех наказе или Appendix“ (драма), е-издање, Пројекат Растко, приступљено 14. мај 2013. 12:41
• Чувар државе која више не постоји („Политика”, 6. фебруар 2017)
• Књижевност буди племе - МИОМИР ПЕТРОВИЋ | Причај ми о томе